Zakopano blago - Skriveno blago

Autor Tema: Tрагања за златом на примеру грађе из Sврљишке области I deo  (Pročitano 4197 puta)

mucic2

  • Gost
Очигледно је да постоји и обимна ''незабележена грађа'', која се уосталом свакодневно увећава, што и сваки одлазак на терен (пре свега, када је реч о подручју источне Србије) изнова потврђује.  На овом месту првенствено износимо веровања забележена у овој области, уз илустративни компаративни осврт на сродне мотиве констатоване на истоку српског етничког простора (Карашево).

Предања и веровања из сврљишке области

Митске релације уочене у сврљишком крају илустративне су и упућујуће и када је реч о знатно ширем простору, пошто је источна Србија пуна сродних предања и веровања, праћених одговарајућом ''праксом'' трагања за златом. Слично било и у прошлости; на пример, зна се да је веровање у скривено благо митског цара Радована било општераспрострањено у источној Србији и у XIX веку.
 Бројна су предања о постојању баснословног блага у овим крајевима, а те приче најчешће шире ''златари'' (како називају трагаче за златом). Током истраживања у различитим областима источне Србије (Звоначка Бања, Црна Трава, Гамзиград итд.) забележени су слични мотиви, али су најкарактеристичније и најсложеније митске представе уочене у источној сврљишкој културној зони. У овим митским комплексима су древни обрасци са савременим личностима и дешавањима стопљени у сложену целину, која представља изузетно виталан  митски систем, што се непрестано обнавља и допуњује, почивајући на архетипским семантичким обрасцима.
   Предање о три магазе злата. У сврљишкој области жива су предања о различитим местима, тако да нема села за које се не везује прича о постојању оставе злата. Најбројнија предања о великој количини злата везују се за ризнице Цара Костадина (Константина Великог). По ''златарским'' веровањима, на територији Сврљига постоје три магазе ''цара Костадина''. То су, по казивачима, велике количине злата означене са три деветке. Верује се да је једна магаза закопана у Копајкошарској пећини. Милутин Вељковић, светски рекордер у дужини боравка у пећини је, по једном казивању, намерно изабрао ову пећину пошто је дошао до податка да се управо овде налази злато. По верзији наведеног савременог предања, он је био бугарски официр (другачијег презимена), који је у Бугарској дошао до мапа овог подручја. Бугари су, по ''златарским'' причама, одузимали све планове (писане документе) путника који су из Србије путовали за Турску. Вељковић је дошао до тих планова и кренуо је да пронађе злато. Када су му нудили да за свој подухват (обарање светског рекорда у дужини боравка у пећини) изабере пећине у Преконоги или у Попшици, он их је погледао и одмах одбио. Тек када су му показали пећину у Копајкошари, схватио је да се налази на месту које је назначено у мапама. Од власти је добио све што је тражио, а то су биле животиње које могу да живе у мраку: петао (''због времена''), патка (''због воде''), прасе (''јер види добро у мраку''), мачка (из истих разлога) и пас (''као верни друг, и да би осетио друге животиње''). Када је, после годину дана, изашао, три хеликоптера су утоварала ''неки материјал'', након чега су отишли ''преко Каменички вис''. Претпоставља се, по казивању, да је то злато из прве Константинове ризнице.
   За другу магазу се верује да се налази у селу Нишевац, а трећа у Манојлици или у Гушевцу. За ''златаре'' је посебно инспиративно ''Манојличко Ждрело'', где се по казивању налази ''много лепо место'', са бројним необичним каменим фигурама и знаковима, међу којима је и уклесана змија, кубуре са пиштољима, чаброви, каце, кокошке.
   На месту сврљишке котлине, по предању, некада се налазило језеро, које се простирало од Нишевца (односно од куле старог Сврљига или ''Есверлина'') до Манојличке клисуре. Верује се да је цар Константин боравио овде и пловио по том језеру. На ''Ветрилу'' је имао одмаралиште, а његови чамци су пловили кроз котлину. Прича се да изнад округличког ''Врела'' постоје алке, исто као и у Гулијану. Ово су била везилишта за те чамце и бродове који су пловили некадашњим сврљишким језером.
   По ''златарским причама'', у сврљишком крају се, на разним местима, налазе бројни знаци и фигуре који упућују на сакривено злато и представљају шифровану поруку о начину да се оно пронађе и искористи. Такође, за ''златаре'' је посебно занимљиво то што се на разним местима у сврљишкој области срећу исти називи локација.
   Поменута друга Константинова магаза везује се за место звано ''Кула'' у Нишевцу, где је по предању некада био град. По једном казивању, магаза се налази у дворишту човека који не верује у те приче и не дозвољава да ''златари'' копају на том месту. Верује се да се ту налази тона и по злата, као и извајане златне фигуре свих могућих животиња.
Услови и околности проналажења злата. Проклетство злата. Међу ''златарским веровањима'', једно од средишњих места заузима схватање да је злато опасно. Римљани су, по мишљењу неких ''златара'', отровали (озрачили) тај метал. По овим савременим тумачењима трагача за златом, Римљани су имали неки ''жабљи отров'' који делује преко коже и од којег човек страда.
Верује се, такође, и да проклетство злата стиже потомке; у сврљишком крају забележене су бројне приче о проклетству злата. На пример, једна породица у Црнољевици је, по казивању, поседовала злато, али ''кад узму од тог злата, увек мора да им се деси нешто''. Тако, када су једном приликом отишли да секу врбу, врба је поломила ногу човеку из те породице, јер су ''покушали да узму злато, али им се не подаје''. И његовом унуку, који је поломио ногу, десило се нешто слично када је хтео да узме злато (''убије руку''). Међутим, жена тог човека је успела да узме злато, а да јој се ништа не деси (''кад је од друге фамилије може да узме злато'').
   Злато не припада свакоме. Верује се да злато не може да користи свако. По једној причи, деда је умро али није рекао где је оставио злато, па је  ''њихова баба ишла код врачку'' како би то сазнала. Међутим, врачара је рекла: ''Ви то не можете ниједан да узмете ни да нађете; наћи ће неки ваш унук, праунук или л`скавац'' (то је још даљи потомак); врачара јој је рекла и да ће то злато само по себи да се нађе (''они неће да га траже, ал' ће да га нађу'').
   Не треба са сваким ићи у потрагу. За ''златаре'' је веома значајно и веровање да не треба ићи са сваким у трагање за златом. Пре тога треба се окупати и ни у ком случају се не сме мислити зло другару или друштву с којим се одлази на тај посао. Бројне су приче о мистичним доживљајима ''златара'', приликом потрага за златом. По једној од њих, златари су на основу неких записа и планова пронашли одређене знаке који су упућивали на то да се у Тијовцу налази злато. Донели су и одговарајуће апарате, електронске истраживаче, који су показивали да ''нешто има доле''. Ископали су око један метар, и апарат је опет активно реаговао, али нису угледали никакво злато. Иначе, на овом месту је казивач навео веровање да ''не треба ићи са сваким у тај 'спорт' '', чиме је алудирао на чињеницу да и поред тога што је апарат ''изузетно активно реаговао'', нису ништа видели. У једном тренутку, копач (''златар'') који је био у рупи рекао је осталима да стану, ''да чујете плех-музика како свира''. Остали ''златари'' му у први мах нису поверовали. По казивању: ''Сиђем ја у рупу, јесте музика; бије плех-музика, па се тресе земља. Изађемо горе – нема ништа. Продужисмо даље, терали смо 30 до 40 сантиметара и одједном музика нестаје, и ваљају се метални бурићи; лупа, грми, као да се руши ко зна шта, тако тропа као метални бурић''. Али, и поред све те буке, и тога да је апарат још увек реаговао, ''златари'' и даље нису ништа примећивали (''све је то било као нека заблуда, никог нема у сред ноћи''). И одједном, изашла је мека земља: ''Не треба ашов, с лопату се може иде''. Један од ''златара'' је захватио земљу и подигао – кад одједном он на лопати извади белог јежа (казивач је употребио и израз ''терајеж'') и избаци га горе на земљу. Јеж се скотрљао на земљу и одједном нестаје, нема га нигде: ''Пробамо још једном апарат и апарат не реагује – нема ништа више''. Међутим, овде није крај приче. Сутрадан је туда  пролазио неки овчар из Тијовца. На дну рупе приметио је земљани ћуп и помислио, зашто да не сиђем да видим какав је ово ћуп. Онда је сишао у рупу и узео ћуп, схвативши да је тежак. Ставио је ћуп у бисаге, отворио га и видео да је пун дуката! Казивач закључује: ''То је оно што није предвиђено за нас, него је намењено за другог човека који је сасвим случајно наишао ту – и он га нашао.'' Другим речима, злато није намењено свима, и не може свако да га пронађе и користи се њиме, ма како близу био. А тај стари чобанин је стекао, по казивању, велико богатство. Саградио је куће за синове, ''има свега и свачега, малтене виле и хангари у то село, а пре тога ништа''. У ствари, онај бели јеж је био злато.
   Трагање је напоран и тежак посао. По ''златарским'' веровањима копање злата, трагање за златом је изузетно сложен посао, који подразумева одређена правила: ''Тај посао се ради озбиљно и ћути се док се то ради''. Када се крене у трагање за златом носе се: свећа, бели пешкир и литар природног црног вина. Запали се свећа, прекрсти се, пресипа се вином унакрст и почне са копањем. ''Златар'' мора да буде окупан и да не мисли зло – ''онда ће Бог да те награди''!
   Горење злата. У ''златарским'' предањима чест је мотив ''горења злата''. Од казивача почесто се може чути: ''Ја сам једну ноћ ишао кад је горело злато...'' Верује се да злато ''гори'' само одређеним данима, пре, око и после Ђурђевдана. По веровању, око Ђурђевдана, чим прва киша падне, може да се види где има злата,  јер се показује ''тај пламен''. По причи, један ''златар'' је дошао код другог (казивача) и рекао му да ''у Изворско гори злато''. Понели су апарат и одмах кренули на то место. Кад су дошли у поље, а ''оно гори као да је запаљено трње''. Ово се дешавало негде почетком априла и још је било по мало снега. Златари су, затим, пошли према пламену, али на месту где су из даљине видели да гори пламен, није било ничега. И са тог места опет су приметили пламен, али испред њих. Ишли су, ишли, али опет нису ништа пронашли. А кад су се окренули, видели су да је опет иза њих пламен! По казивању, на том месту се налазе запис (миро дрво), крст и кладенац. За кладенац се везују разне приче, још ''из време Турци'', па су ''златари'' помислили да можда ту има нечега. Пробали су ''ласер'', ''вуче тамо где гори, а апарат не показује ништа''; наиме, ''ласер те може одведе на правац, а апарат региструје тачно место где је''. Казивач је завршио причу речима: ''И тако смо то видели, али ништа нисмо нашли''. После тога је тај други ''златар'' умро, наводно је настрадао због тога што је, ипак, успео да пронађе то злато! А, као што је поменуто, по веровањима већине ''златара'' за свако злато је везано и одређено проклетство.



marsovac

  • Gost
za Gorenje Zlata ja sam svedok...  ;D

APIS

  • Gost
 Lepo si to isprical samo ubuduce gledaj da ne remetis mir svojim zemljacima navodeci kao moguce  lokacije   riznica njihova dvorista.Nisi pominjao imena ali...Mozda te neko shvati ozbiljno pa da ljudi bez potrebe imaju nezvane goste  kad im vreme nije..

mincic

  • Guru

  • Van mreže
  • *****

  • Lični tekst
    Dobrodošli na naš forum!
Pa kad su vam aoci uprte samo u to . Predivno napisano ko god da je autor . TREBALO BI GA POTPISATI

APIS

  • Gost
Predivno nego sta. i ja sam sa uzivanjem citao.Pravi Svrlizanin!

APIS

  • Gost
Nego zemljak deder ispricaj  kad  Prekonozanin   prodade  njivu u  Padaliste blizo do cesmu na onoga sto rade u Nemacku.E to se njivce  dobro naplati nego kad novi gazda ora onaj golem slog sta iz njega izrinu?

mucic2

  • Gost
Pa kad su vam aoci uprte samo u to . Predivno napisano ko god da je autor . TREBALO BI GA POTPISATI

Ko je autor stvarno neznam, sigurno bih ga stavio u potpisu sto da ne.

mucic2

  • Gost
Lepo si to isprical samo ubuduce gledaj da ne remetis mir svojim zemljacima navodeci kao moguce  lokacije   riznica njihova dvorista.Nisi pominjao imena ali...Mozda te neko shvati ozbiljno pa da ljudi bez potrebe imaju nezvane goste  kad im vreme nije..
Sto bih ja remetio njihov mir, to nisam ja napisao( ja sam samo dosao u posed jedne knjige) moram da pogledam koje autor(dugujem ime autora izvinjavam se zbog toga) jer fale neke 6stranice na pocetku, valjda ima na kraju jos nisam stigao dotle sa citanjem, a kao sto si procitao to su mestani Svrljiga rekli tako da oni vec znaju ta mesta i kod koga se nalaze riznice sa blagom(ako nisu ispraznjene ;D).
A kako ce ko da svati to vec i nije moj problem...ostaje da se vi tamo organizujete.



APIS

  • Gost
Ma znam ja prijatelju sve to ima toga jos  nego nije zgodno  jel tako?Zamisli da te opsedaju i danju i nocu sa zeljom da ugrabe trenutak i razrovu ti kucu?Znam ja i ko je isao i gde i sa kime i kod koga.Goleme glave su bile tu umesane cak je i sniman teren kao i tuneli.Ali drugo je snimati  van sela a tugaljiva je stvar staviti belosvetske avanturiste  domacinu na vrat.Nego neodgovori mi za ono u Padaliste  kod cesmu.

mucic2

  • Gost
VI Svrljizani ste poznati kao dobri domacini barem oni sa kojima sam se ja druzio-a isto samo drugacije tako da se ja ne sekiram za VAS tamo sa svakim cete vi lako da izadjete na kraj... ;D, goleme glave najlakse padaju jer su goleme zar ne, samo pazite to tamo sto jos imate i radite ljudi da vas opet ne preduhitre.
Neznam,

APIS

  • Gost
Uzivao sam citajuci tekstove koje si postavio.Bio sam ubedjen da su tvoji i da si prijatelju Svrlizanin. Dobrim ljudima i putnicima namernicima smo dobri domacini.I oni drugi dobiju sansu da se poprave  e sada ako su pametni iskoristiceje.Tehnika je daleko otisla i sve sto je na otvorenom je dostupno svima.Ko pre devojci i ako ima sacime njegova i devojka.Pozdrav prijatelju. I samo opusteno i naravno iskreno .

mucic2

  • Gost
Nisam, ja sam iz Bor-a ali cesto veoma cesto prolazim kroz tvoje mesto.
 puno srece!!! 

APIS

  • Gost
Sreca prijatelju prati hrabre  ko sme taj moze ko nezna za strah taj ide napred.Zelim ti svako dobro.

APIS

  • Gost
A i ko sto rece jednom moj zlatan  brat:  Zlato ce se dati samo onima koji imaju cistu otvorenu misao i u cijim srcima je bozija rec i zakon."
 

mucic2

  • Gost
Tako je prijatelju, samo se trazi Bozija Pravda .