Zakopano blago - Skriveno blago

Autor Tema: ИСТОРИЈА ПИСМА  (Pročitano 7911 puta)

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

ИСТОРИЈА ПИСМА
« poslato: Vreme 18:05:43 datum 16.02.2013 »
Претече писма
Споразумевање пре појаве писма – кинетички покрети  - говор помоћу руке, ноге и главе – споразумевање наших предака пре 100.000 година
мнемотехничка средства - подсетници у говору, предмети за подсећање уместо записивања (чворови, нанизане шкољке и рабош)
чворовно писмо – о дрво или једну главну траку, везиване су друге траке разне дужине, ширине и боје
усавршили и користили јужноамерички Индијанци
Назива се још и капуи (перуанско писмо) – у употреби код племена Инка до 16. века
значење се одређивало према начину везивања чворова (једноструки, двоструки...), према бoји траке, удаљености од траке итд.
шкољке – нанизане разнобојне, различитих величина, дебљина и боја - служиле су само за подсећање у говору, улога им је била тренутна – свака је била носилац одређеног значења – могле су да послуже само једном, када их говорник пребира по рукама присећајући се шта има да каже, после су служиле као украс (појас), амајлију или као новац
рабош  -  најраширеније мнемотехничко средство, код Германа, Скита, Скандинаваца, Монгола, Словена, Кинеза, Египћана
рабош – штап, најчешће сачињен од врбе, тополе или другог мекшег дрвета, дужине 20-80 см
у нашим крајевима користио се на следећи начин: лесков штап одређене дужине расцепљен је уздуж, до ¾ дужине – дужи део звао се квочка и остајао је код продавца или онога коме се нешто дугује, а краћи део звао се пиле и њега је добијао онај који узима дуг или робу. Када дужник узима поново робу, предаје продавцу своје пиле а овај га прислања уз квочку и направи на њима зарез – приликом обрачуна оба дела се прислањају један уз други и морају да се подударају - приликом исплате дуга, оба дела рабоша се ломе и бацају у ватру
Рабош  је  и данас у употреби код неких народа у Африци, Аустралији и Кини



dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #1 poslato: Vreme 18:06:21 datum 16.02.2013 »
Прва писма

Клинасто писмо
појавило се између 5000 и 3000 г. пре н.е. код Сумераца (народ који је живео на југу плодне долине Месопотамије, између река Еуфрата и Тигра
Сумерска цивилизација је колевка писа (клинасто), књиге (од глинених плочица) и библиотеке (збирка глинених плочица)
употребљавали су неку врсту усавршенијег појмовног писма са системом знакова са већим фонетским карактеристикама
писали су утискивањем троугластог (тространог) клина у глину, комбинујући положај клина; клин је био од тврдог материјала: дрвета, метала или кости; у глину су се утискивала 4 основна знака: клин, троугао, угао и стрелица; комбинацијом ових знакова добијало се више од 500 скупина знакова; смер писања је био одозго на доле до 2700 г. пре н.е, а од тада пише се водоравно 
Клинастим писмом су прво записивани рачуни у трговини, порези, разна правила – касније су њиме написана књижевна, религиозна, филозофска, историјска и правна дела
у књижевности – могућност да се клинастим писмом  бележе сложене мисли и осећања
најпознатије књижевно дело је најстарији еп у историји светске књижевности --  Еп о Гилгамешу из 2100 г. пре н.е. – сумерско-вавилонски спев о краљу и ратнику који покушава да освоји време и победи свет
Хамурабијев законик (Codex Chammurabi) из 1760 г. пре н.е. - зборник закона вавилонског цара Хамурабија
Из сумерског писма развила су се друга писма:
 -  протоеламитско (око 3000 г. пре н.е. у Еламу)
 -  угаритско клинасто писмо (1400 г. пре н.е.  у        граду-држави Угрит на северу Феникије)
 -  старо персијско клинасто писмо (у 6 веку пре н.е.), усавршено клинасто писмо, имало само 41 знак

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #2 poslato: Vreme 18:07:07 datum 16.02.2013 »
Најстарији египатски писани споменици потичу из 3000. г. пре н.е.

Три типа египатског писма:
- хијероглифи, свето сликовно, монументално писмо које се уклесује
- хијератско писмо, једноставних облика, користили га свештеници
- демотско писмо, најједноставнији облик египатског писма, пословно писмо за свакодневну употребу, развило се од 7 века пре н.е. из хијератског писма

Хијероглифи
Сложено писмо које карактерише истовремено коришћење три врсте знакова петроглифа, односно пиктографа и идеографа (цртежи људи, животиња и предмета), фонограма (додаци који уклањају двосмисленост) и детерминатива (семантички класификатори који означавају појаве на које упућује основни знак)
Хијероглифи су временом изгубили карактер сликовног писма, али никада нису прерасли у алфабетско писмо
Писани су здесна налево, и одозго према доле (у колумнама) и писани су само на једном језику – египатском
Споменици хијероглифског писма откривени су уклесани у камене блокове на зидовима првих пирамидама из 2600. г. пре н.е.
Дешифровао их је француски египтолог Жан Франсоа Шамполион 1822. године

Хијератско писмо
Свештеничко писмо које се употребљавало за писање текстова на папирусу
Књига мртвих – најзначајнији споменик – садржи молитве посвећене вечном животу
Познате су две верзије ове књиге: Хелиопољска књига мртвих (посвећена богу сунца Ра), и
Тебанска књига мртвих (посвећена богу Амону)
Papirus Pris – најстарији споменик писан хијератским писмом и најстарији папирус – чува се у Лувру (Националном музеју у Паризу)

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #3 poslato: Vreme 18:07:29 datum 16.02.2013 »
Демотско писмо

Користило се до 5 века пре н.е.
Пословно писмо које није оставило велике писане споменике
Касније коришћено за преписивање старих књига и значајнијих књиж. дела
Из египатског писма развиле су се две групе писама:
Прва мања група
Критско (око 1600. г. пре н.е.)
Хетитско (око 1500. г. пре н.е.)
Друга из које су се развила сва светска писма (осим кинеског)

Из северносемитског писма настало:
Ханаанско писмо (између 1400. и 1300. г. пре н.е.), а из њега
Старо хебрејско писмо (око 100. г. пре н.е.) и
Феничанско  писмо (из истог периода), даље из њега
европска писма: грчко (око 800 г. пре н.е.), из њега
Етрурско (700 г. пре н.е.), латиница (600 г. пре н.е.) и
Коптско писмо (200. година наше ере), јерменско и грузијско (400-600. година наше ере), и на крају глагољица и ћирилица, око 800. година наше ере.

Арамејско писмо, настало око 1000 г. пре н.е. из кога су настала:
- хебрејско
- пахлави
- индијска писма, и на размеђи нове ере
- набатејско и
- сиријско писмо
 Око 500 године нове ере настала су писма:
- арапско, синајско и авестијско

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #4 poslato: Vreme 18:07:52 datum 16.02.2013 »
Грчко писмо

Настало је од феничанског писма
Феничани – трговци и морепловци, трговали са Грцима и пренели им свој алфабет, почетком 9. века пре н.е. (највероватније прво прихватили становници Крита)
Алфабет је у 7. веку пре н.е. био у употреби на целом грчком простору
Феничани су писали здесна налево, па су и Грци у почетку писали у оба правца, непрекидно до 6. века пре н.е, када прелазе на писање слева надесно
Фазе грчког алфабета
Лапидарно писмо – монументално писмо у којем су слова уклесана у камену, сва исте величине, усправна и међусобно неповезана (повеље и религиозни записи) – касније названо унцијално (уставно) писмо-најважније грчко писмо
унцијално (уставно) писмо прерасло је у брзописну варијанту курзивно писмо (искошен тип слова), употребљавало се од 3. века нове ере у два облика: мајускула и минускула
Мајускула (лат. maius=већи) – сва слова су обликована између две замишљене линије – најстарији тип грчког алфабета у којем су сва слова  исте висине
Минускула (лат. minus=мањи) – писање слова између четири линије, а пише се изнад и испод ових линија
Потомци грчког алфабета
Малоазијски народи Лакије, Лидије, Фригије, Карије прихватили су грчко писмо, уз одговарајуће прилагођавање локалном говору
Коптско писмо у Египту (преузето 25 графема од грчког алфабета)
Византијско писмо (од 4. века наше ере)
Словенска писма (глагољица и ћирилица), настала из грчког унцијалног писма, крајем 9. и почетком 10. века нове ере

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #5 poslato: Vreme 18:08:16 datum 16.02.2013 »
Латиница

Римљани преузели слова од Грка (или од Етрураца?) после 7. века пре н.е.
Најстарији и најпознатији латински натпис је Црни камен са Форума (Lapis niger) из 6. века пре н.е.
У почетку имало 21 слово, од 1. века н.е. додају се слова Y и Z, а од 11. века слово W, и у 17. веку се разликују I од  J и U од V
Латиница данас има 26 слова
Капитала
Настала у време Римског царства као монументално епиграфско писмо. Епиграфска капитала се дели на:
- Квадратну капиталу (Lapis niger)
- Рустичну капиталу
- Курзивну капиталу
Књижна капитала (capitalis libraria) – јавља се у 4. веку
Курзивна мајускула (писмо мањих димензија, брже писмо и више одговарало свакодневим потребама; у употреби од 1. до 4. века)
Унцијала (унцијално писмо), јавља се у књижевним споменицима од 5. века; њиме се пишу кодекси све до 9. века; по неким ауторима настало са преводима Библије са грчког на латински
Полуунцијала (полуунцијално писмо), настало у 5. веку; познати споменик Сплитски еванђелистар (између 7. и 9. века)
Курзивна минускула -  основа свих каснијих европских писама; појавило се после 4. века; писано зарезаним птичјим пером;као књижно писмо заступљено у кодексима од 7. до 10. века

Латиница у средњем веку
Распадом Римског царства слаби културни утицај Рима, па латиница од 7. до 12. века добија локално обележје
Јављају се народна (национална) писма: беневентана и прекаролиншка минускула у Италији у 7. веку; меровиншко писмо у Галији у 7. и 8. веку; визиготско писмо у Шпанији у 8. веку; прекаролина у делу Француске и Немачке у 7. и 8. веку; и англосаксонско или инзуларно писмо у Енглеској и Ирској у 7. веку

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #6 poslato: Vreme 18:08:55 datum 16.02.2013 »
Словенска писма

Настанак глагољице  и ћирилице  везан је за браћу Константина (Ћирила) и Методија из Солуна
У расправи Сказаније о словјанских писменех Црнорисца Храбра, писца с краја 9. и почетка 10. века, тврди се да Словени пре појаве учене браће нису имали своје фонетско писмо. Били су пагани, читали су и писали цртама и резама, неком врстом сликовног или појмовног писма (отуда стрословенска реч псати, која је значила урезивање, уцртавање знакова у камен или дрво)
На позив великоморавског кнеза Растислава (842-871), браћа Ћирило и Методије са групом својих ученика, у пролеће 863. године крећу из Цариграда у Великоморавску
Константин је, пре одласка, превео са грчког на словенски језик најпотребније литургијске књиге (јеванђеље, псалтир и молитвеник) – створивши тако посебно словенско писмо - глагољицу
Покрштавају Словене, браћа служе у цркви на словенском језику, стварајући тако прву књижевност на том језику
Тако језик македонских Словена око града Солуна постаје од 9. до 12. века први књижевни језик свих Словена
Касније, путем тзв. рецензија,  створени су посебни књижевни језици источних и језици јужнословенских народа
Глагољица
Појавила се у другој половини 9. века
Добила је име највероватније од словенске речи глагољати=говорити
Научници сматрају да је саставио Константин, око 863. године
Он је уз помоћ брата Методија и новог писма превео Нови завет (Јеванђеље) на словенски језик
У почетку глагољица имала 40, а касније 38 слова; свако слово је имало гласовну и бројну вредност
Од 9. до краја 12. века глагољица се ширила од Велике Моравске, преко Чешке и Паноније, до Молдавије и Русије, на југ до Бугарске и Мекедоније, Рашке, Зете, и даље на запад до Босне, Хума, Далмације и Истре
У Македонији се задржала све до краја 12. века, на подручју Охридске школе
Касније глагољица је опстала у западним јужнословенским крајевима
Најпознатији споменици писани глагољицом су:
   Зоргафско јеванђеље (четворојеванђеље настало у Македонији крајем 10. или почетком 11. века)
   Маријино јеванђеље (четворојеванђеље од 174 листа, названо по манастиру у Светој Гори, налази се у Москви)
   Асеманијево јеванђеље (изборно или недељно јеванђеље, писано у Македонији у 11. веку, име по Јосифу Асеманију, службенику папске столице који га је пронашао, налази се у Ватиканској библиотеци у Риму, најлепша и најбоље очувана старослов. рукоп. књига)
    Охридско јеванђеље (писано у Македонији у 11. веку, сачувана два листа, чува се у библиотеци у Одеси)
     Синајски псалтир, Синајски молитвеник (требник), Клоцов глагољаш, Рилски одломци и Кијевски мисал

Типови глагољице
Обла глагољица – њоме су писане књиге које су донели ученици солунске браће из Моравске
Угласта глагољица – у употреби у цркви у Босни, Далмацији и Истри
Глагољицу  су неговали и чували народни свештеници – глагољаши, из отпора према туђинском утицају преко латинског писма у цркви – службу вршили на народном језику, писали глагољицом
Најпознатији и најстарији јужнословенски глагољски споменик је Башчанска плоча из 1102. године, писана обло-угластом глагољицом на каменој плочи. Пронађена у месту Башка на острву Крку.
Хрвојев мисал – глагољски кодекс на пергаменту, са илуминацијама, писао га је глагољаш Бутко око 1405. године, за кнеза Хрвоја Вукчића Хрватинића

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #7 poslato: Vreme 18:09:23 datum 16.02.2013 »
Ћирилица
Друго словенско писмо, настало после глагољице
Најстарији ћирилични споменици потичу из 10. века
Појавило се после Методијеве смрти (885. године); на позив бугарског цара Симеона (893-925) долазе ученици Ћирила и Методија у Бугарску и преносе византијску културу – стварају ново писмо – ћирилицу
И сам образобан књижевник,  цар Симеон подстиче ширење просвете, те у време његове владавине долази до процвата бугарске културе – златно доба књижевности. Иако на словенском језику, у основи је та књижевност византијска
За ново писмо – ћирилицу – ученици Ћирила и Методија су прилагодили грчко унцијално писмо. Притом су као полазиште имали глагољицу, јер је на њој већ формиран књижевни језик код Словена
Велики слависта Павле Јосиф Шафарик (1795-1861) сматрао је за редактора ћирилице Св.Климента Охридског (?-916), али руски слависта Григорије Иљински сматра да је творац ћирилице неки од млађих ученика Ћирила и Методија и да је настала у Преславу престоници Симеоновој – што подржавају бугарски научници
Петар Ђорђић, писац Историје српске ћирилице, подржава мишљење да је њен творац један од најбољих ученика Ћирила и Методија, и да је настала смишљеном, типолошки уједначеном допуном грчког унцијалног писма
Ћирилица је као и грчко писмо, задржала обележавање бројева словима, бројна вредност слова зависила је од његовог места у азбучном реду (прво слово – 1, друго – 2, и тако редом до 9 за јединице, у другом реду за десетице и у трећем за стотине)
Ћирилична азбука састојала се од 24 слова, преузета из грчког уставног писма, и од 12 слова прилагођених гласовним потребама словенских језика

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #8 poslato: Vreme 18:09:54 datum 16.02.2013 »
Типови ћирилице

Устав  - геометријски правилно, калиграфско писмо, са доследно спроведеним обликом за свако слово, у употреби од 12. до краја 14. века (од средине 14. века потискује га полуустав) – рашка писменост
Канцеларијско писмо – пословна варијанта уставног писма , карактерише га брзина, писмо повеља и уговора дубровачких писара, у употреби у 13. веку и у првој четвртини 14. веке, када га замењује калиграфска канцеларијска минускула
Калиграфска канцеларијска минускула – први тип канцеларијског устава, јавља се око 1330. године и користи се у току целог 14. века
Полуустав  -  карактеристична је разноликост варијанти за једно слово и више позајмица из грчког писма, јавља се од половине 14.  до 15. века – ресавска писменост
Брзопис – популарно писмо са упрошћеним облицима полуустава, слова нису повезана, наставља традиције канцеларијске минускуле, формиран у 13. веку и у употреби до све до 18. века. Писари цара Душана користили брзопис за црквене повеље, убрзо потом се јавља и у црквеним књигама
Курзив – одликује се везаним писањем (повезана слова) и јавља се тек у 18. веку са појавом грађанске ћирилице (под руским утицајем)
Калиграфски полуустав – писмо литургијских књига, настало под утицајем руске калиграфије, у употреби између 15. и 17. века
Босанска ћирилица (босанчица) -  тип ћирилице који се употребљавао у писаним споменицима Босне и Далмације, од 13. до 15. века, уставна ћирилица коришћена у књигама и дипломатичким списима
Ћирилични споменици (рукописни)
Савина књига  (непотпун јевађелистар) -  настало у североисточној Бугарској у 11. веку, име добила по попу Сави чије се име помиње у једном запису на маргини, чува се у Државној библиотеци у Москви
Супрасаљски зборник  (зборник житија и црквених беседа за месец март) – писан у источној Бугарској у другој половини 11.века, пронађен у манастиру Супрасљу у Пољској и по њему добио име
Поред набројаних, постоје: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског итд.

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #9 poslato: Vreme 18:10:21 datum 16.02.2013 »
Целокупна српска књижевност од 12. до 18. века писана је на српскословенском језику, а књиге писане овим језиком зову се србуље.
Најстарији сачувани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље из 12. века, најлепши и најбоље очувани споменик српске редакције, чува се у Народном музеју у Београду
Вуканово јеванђеље – око 1200. године, има 189 листова и налази се у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургy
Сачуване су још литургијске и историјске књиге: Летопис попа Дукљанина, Призренски препис Душанова законика из 14. века, Минхенски псалтир с краја 14. века, Српске средњовековне биографије  итд.

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #10 poslato: Vreme 18:10:51 datum 16.02.2013 »
Епиграфски ћирилични споменици

За разлику од рукописа, бројнији су и тачније датирани
Самуилов натпис из 993. године, назван по цару Македонских Словена – Самуилу, пронађен крај Преспанског језера на територији Грчке, чува се у народном музеју у Софији
Темнићки натпис, почетак 11. века, нађен у селу Доњи Катун код Варварина у Србији, чува се у Народном музеју у Београду
Из друге половине 12. века су:
Надгробни натпис жупана Грда из 1173-1189. пронађен код Требиња, Ктиторски натпис Кулина Бана из 1185, пронађен код Високог (Федерација БиХ), Ктиторски натпис хумског кнеза Мирослава из 1170, на његовој задужбини у цркви св. Петра у Бијелом Пољу (Србија)

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #11 poslato: Vreme 18:11:30 datum 16.02.2013 »
Ћирилица у штампаним књигама

Словени започињу са штампањем књига крајем 15. века.
Чаславац, појавила се 1491. у Кракову, прва штампана књига
Српско штампарство започето на Цетињу 1493 (Октоих првогласник),јеромонах Макарије први штампао цетињске инкунабуле од 1493. до 1496. године; штампање настављено у Венецији комерцијалним штампарством
Најпознатији штампари су војвода Божидар Вуковић Подгоричанин и браћа Љубовићи
Штампарија у Горажду, 1519. године, оснивач Божидар Горажданин (пренета у Трговиште, у Румунију, 1544)
Комерцијална штампарија радила је и у Београду – 1552. године
После цетињске и горажданске штампарије, књиге су штампане и у манастирима: Рујну 1537, Грачаници 1539, Милешеви 1544-6, и Мркшиној Цркви 1661-6-
Код Словена се од почетка 16. века штампају ћириличке књиге и за припаднике западне цркве:
Дубровчани 1512. и 1521. године у Млецима штампају Молитвеник на народном језику ћирилицом;
у Млецима је 1583. штампан Наук кристијански познатог калиграфа Камила Занетија;
1611. године штампа се Наук кристијански Матије Дивковића са оригиналним калупом за ћирилична слова (нека слова имају облик брзописне ћирилице и задржао се и у другим Дивковићевим књигама, али и других босанских фрањеваца)
У штампарији Приможа Трубара у Урху у Немачкој, штампано је 9 књига (за пет година) ћирилицом на народном језику

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #12 poslato: Vreme 18:12:26 datum 16.02.2013 »
Материјали за писање и оруђе којим се писало

камен, кости, глину, папирус, кожу и папир
Камен – користи се од палеолита до данас – најстарији петроглифи уклесани у стене на зидовима пећина у Северној Европи, Африци и Аустралији
Записи су се урезивали на стубовима и зидовима храмова (појавом хијероглифа); много је уклесивано на покретним каменим плочама, надгробним споменицима, саркофазима, стећцима и сл.
На камене плоче се писало (цртало) и сликањем бојом (графити) – први графити у палеолиту на каменим зидовима, светлим површинама – откривени у рушевинама Помпеје и римским катакомбама
Споменици на камену: Хамурабијев законик, Темнићки натпис, Самуилова плоча; у камену, односно у малтеру на црквеном зиду: Хиландарски типик, Грачаничка повеља
Кости  животиња спадају у врло старе материјале на којима се писало – коришћене веће кости: оклопи корњача, шкољке, лобање, па и зуби већих животиња
Међу најстарије цртеже на кости спада део рога ирваса, чува се у Британском музеју у Лондону
Кости за писање користили Кинези, сачувани примерци из 16. в. пре. н.е. – почетком нове ере популаран и веома луксузан материјал је слонова кост – богати Римљани (4. век) имали књиге направљене од танких плоча слонове кости исписане црним тушем
Глина  (плочице, ваљци од глине, посуде и сл.) – главни писаћи материјал у Месопотамији; захваљујући плодној и плавној речној долини, глину су за писање први користили Сумерци и Вавилонци; по угледу на њих: Хетити и Персијанци
За писање су коришћене глинене таблице око 2 цм дебљине, формата 8° (16-25 цм висине), које су након уписивања знакова сушене на сунцу или печене у пећи
Дело писано на глиненим плочицама садржало је десетине плочица које су обележаване кустодама (ради редоследа)
Месопотамски цар Асурбанипал (669-626) у Дому поуке и савета – библиотеци -имао је десетине хиљада глинених плочица, на некима пронађеним у рушевинама престонице Ниниве, налазио се Асурбанипалов царски печат
Дрво - коришћено је у више облика: као лишће, кора-лика, и  y виду плоче од дрвета
Прво лишће за писање употребљавали стари Римљани и Грци; користило се и у азијским земљама као јефтин једноставан и веома доступан материјал; на лишћу се писало тушем, четкицом; у Кини нађене књиге сложених листова прошивених преко средине, тако да подсећају на данашњу књигу, свеску или албум
Кора-лика (унутрашњи део коре дрвета, нарочито липе, брезе, букве и бамбуса) – користили су је многи европски народи; књига од липове коре личила је на свитак папируса
Плоче од дрвета у античко доба служиле за писање наредби и огласа; прављене су као школске табле и дрвене плоче за писање
Воштане таблице - то  су мање правоугаоне плоче од дрвета, незнатно издубљене и испуњене воском; употребљавале су се у античкој Грчкој и касније у средњем веку – оне су прелаз од тврдих материјала за писање ка меким
Више воштаних таблица спојених заједно тако да се могу отварати –наzивале су се КОДЕКС
Кодекс од воштаних таблица је праузор данашње књиге
Кодекс састављен од две таблице зове се – ДИПТИХ; од три – ТРИПТИХ, а од више таблица  - ПОЛИПТИХ
Једине сачуване воштане таблице нађене су у рушевинама Помпеје у једној приватној библиотеци
Метал – од метала су се користили као материјал за писање: олово, гвожђе, злато и сребро
На металним плочама писани су закони, натписи, војничке дипломе, разни записи, па и читава књижевна дела
Од метала су ливени египатски споменици и обележја
На металу се писало урезивањем (гравира) или постојаним бојама; исписивани су епиграфски записи и друга обележја
Тканине – свила и ланено платно коришћени као материјал на којем се писало; ланено платно користили Персијанци, Египћани и Етрурци
Најдужи етрурски запис откривен је на платну (ланеним тракама) којим је била обавијена мумија једне жене
Књиге од платна су биле у форми свитка - у старом Риму звале су се liber lintea
Свила се као луксузан материјал за писање користила највише у њеној постојбини - Кини

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #13 poslato: Vreme 18:13:53 datum 16.02.2013 »
Папирус

Направљен од јефтиног и приступачног материјала, од врсте трске раширене у мочварама делте Нила у Египту, којој су Грци дали име (лат. Cyperus papyrus); Египћани су још пре 5000 година користили папирус као материјал за сликање и писање
Срчика биљке је резана на танке траке, после сушења траке су слагане једна поред друге, влажене водом, а потом глачане да би се слепиле – сличан процес прављења папируса описао је римски писац Гај Плиније Старији у делу Природна историја
Папирус је био веома тражен материјал за писање и значајан извозни артикал старог Египта – извожен је у Феникију и Сирију (поч. 11. века пре н.е.), а касније и у Грчку и Рим
На папирусу се писало зашиљеном трском – каламусом;  на крају каламуса је била четкица од влакана трске
Као средство за писање коришћен је туш, који се добијао од чађи растопљене у води, уз додатак лепка
Писало се усправно, одозго надоле у хоризонталним редовима, здесна налево
Папирусне траке су се чувале, због своје дужине, омотане око дрвеног штапића и тако се формирао свитак – свици су чувани у дрвеним или глиненим судовима, или у посебним кожним врећицама
Због свог биљног порекла папирус није био дугог века, страдао је од инсеката и влаге – од инсеката су га штитили употребом кедровог уља, али од влаге није било поуздане заштите
Најстарији папирусни свици пронађени су у 20. веку у глиненим ћуповима у Кумрану крај Мртвог мора – названи су Кумрански рукописи
Најдужи папирус јесте Папирус Хариса из 1200. године пре н.е. (Библиотека Британског музеја у Лондону), Тукидидова Историја Пелопонеског рата у 8 књига, имао је дужину 81 метар, Хомерова Илијада и Одисеја чак 150 метара
Папирологија – наука која се бави проучавањем споменика писаних на папирусу – групише папирусе у 3 групе: папируси нађени у Египту, у Херкулануму и Помпеји, и средњовековни папируси

dark man

  • Profesionalac

  • Van mreže
  • ****

Odg: ИСТОРИЈА ПИСМА
« Odgovor #14 poslato: Vreme 18:14:24 datum 16.02.2013 »
Кожа (пергамент)

Као материјал за писање у употреби од најстаријих времена – од 2. века пре н.е на кожи су писали Египћани, Асирци и Јевреји (помиње се као материјал на коме се писало и у Библији)
У 4. веку пре н.е. кожа се користи за рукописне књиге, а од 8. века за састављање исправа; до средине 14. века скоро једини материјал за писање, када кожу постепено замењује папир
Пергамент се правио од коже коза, оваца, јагањаца, телади или од срна, антилопа и сл.
Штављење коже: одрана кожа се умакала у растопину креча и воде да би се одстраниле  длаке и масноћа, потом се разапињала на оквир ради сушења, после сушења, кожа се глачала и тањила до провидности; понекад је бојена – тонирана, обично црвеном бојом, ређе црном и шафрановом бојом – овако припремљена кожа за писање назива се пергамент
Име је добила по малоазијском граду Пергаму у којем су је производили – историја њеног настанка везана је за оснивање познате библиотеке у Пергаму у 2. веку пре н.е.
Легенда каже да је до проналаска пергамента дошло тако што је египатски цар Птоломеј I Сотер спречио пергамског цара Еумена II (197-159 г. пре н.е.) да направи библиотеку по узору на велику Александријску – забранивши продају папируса изван Египта. Тада је пергамски цар Еумен II наредио поданицима да пронађу материјал за писање као замену за папирус – будући да се народ бавио сточарством, није дуго требало да се досети да животињску кожу користи као писаћи материјал – легенду бележи и Плиније Млађи
Пергамент је био скупоценији материјал од папируса, квалитетнији, трајнији, није се ломио, и најважније – могло се писати на обе стране
Палимпсест  - писани споменик, рукопис на пергаменту са кога је стругањем избрисан првобитни текст, па написан нови – читају се помоћу лампе са ултраљубичастим зрацима – неки палимпсести су веома значајни за науку јер су на њима нађени непознати стари текстови
Најпознатији словенски палимпсест је Бојанско јеванђеље с краја 12. и почетка 13. века
Појава пергамента условљава настанак кодекса
Кодекс је настао када се више свешчица од  пергамента увезивало у корице између две дрвене плоче које су пресвучене кожом
Поступак формирања свешчица за писање: један лист пергамента – фолио савија се по средини и настаје аркус (аrсuѕ), када се аркус поново пресавије добија се четвртина, а када се повеже више свешчица настеје кодекс
Листови кодекса нису пагинарани, већ су обележене само свешчице од којих се кодекс састоји; да би се равно писало, писар је повлачио по пергаменту танке линије оштрим предметом или тушем; писало се тушем или другим мастилом