Ocena Teme:
  • 0 Glasov(a) - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Mitovi i istine
#1
У народу се верује да се закопано благо може наћи на местима у близини старих тврђава, манастира и гробља, као и у пећинама. Према веровањима, благо су стављали у сандук или ћуп, након чега су га закопавали у земљу. У ту сврху су бирали посебно место – у близини неког дрвета, камена, моста, чесме или бунара. На та места су стављали неки знак, односно „нишане“. Цртали су планове и мапе, а рађени су и описи да би се знало где је тачно закопано благо.
Опет према легенди, свако скривено благо које је у земљи остало закопано бар девет година, има свог чувара, неку невидљиву силу. Ови зли духови, чувари блага, тумарали су у глуво доба и нападали путнике и пролазнике. Неки се толико уплаше да се убрзо разболе и за пар дана напусте овај свет. Али било је и неустрашивих путника који су знали узвратити невидљивом створењу. Ако га путник приликом борбе ухвати за уши и не пусти све док зора не сване, у његовим рукама остају дршке казана у коме је скривено благо.
Према другом веровању, чувар закопаног блага је велика змија или аждаја коју су звали „власником“ блага. Људи који су закопавали благо бацали су преко тог места уже, ланац илити појас који су се уз изговарање магичних речи претварали у змију. Копачи могу да скину магију и ископају благо једино ако препознају од чега је настала змија. Уколико трагач не успе да одгонетне како се она појавила, он ће се разболети и умрети. Веровало се да су такве паре отровне, тако да онај ко их дотакне или удахне њихов мирис, тај ће умрети.

Ако је закопано благо некоме „суђено“, ако је Божјом вољом одређено да га неко нађе, онда ће тај човек уснити место на коме је благо закопано. Али има и таквих трагача за скривеним благом који сами трагају за њим. Трагачи су углавном мушкарци (малџије), али има и жена (иманџијке). Трагачи верују да се уочи Ивањдана, који се празнује (24. јуна/7. јула) небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем. Онај ко се нађе на оваквом месту у правом часу и зна шта треба да ради, могао је да се обогати преко ноћи. Понекад трагачи са собом воде и гатара који им помаже да пронађу тачно место. Приликом откопавања блага сви ћуте, јер ће у супротном благо утонути дубоко и нико га више неће пронаћи. Ловци на благо су пре откопавања приносили и жртву, како би откупили благо. Да би сазнали какву жртву треба принети, копачи су место на коме су веровали да има блага посипали пепелом или брашном. Ујутру су гледали какве ће трагове видети у пепелу, па су жртвовали на том месту животињу чије су трагове видели, или чак човека, ако су трагови били људски.
Трагачи који су имали више среће успели су да се спасе, захваљујући добрим делима која су чинили. А наиме, део пронађеног новца делили су сиромашнима, градили чесме, подизали цркве или манастире. Али већина трагача не може да побегне и да се спаси. И данас по Бугарској круже приче о трагачима за закопаним благом које је сустигло проклетство. Неки су полудели и умрли, а несрећа је дуги низ година пратила њихове породице. Из тог разлога се сматра да пронађено злато дарује радост и срећу једино сирочади.
Легенде о злату кажу да се оно може наћи на неколико начина. Место
на коме се благо налази може да се сања, или да се на неки други начин јави,
као привиди (приказује се ватра – играју „паре“, обично у ноћи уочи
Ђурђевдана, Ивандана, Петровдана). Оно се може наћи и на местима чудно
обележеним (разни знаци у камену, на дрвету, у шуми, на путу), помоћу друге
особе или демонског бића (на пример, тзв. шумске мајке – Muma paduri), или
путем чудотворне биљке расковника – помоћу нарочитих записа и мапа, те
других помагала и појава које могу бити путоказ.
Према овим легендама, разликује се неколико врста блага: завештано,
оно које је припадало некој значајној историјској личности, најчешће неком
владару; затровано, заштићено неким отровом; проклето, оно које је из било
ког разлога табуисано, а што, мање или више, одликује све врсте скривеног
блага. Стога се верује да је потребно много вештине и знања да би се
проникло у тајне, врхунске обреде и ритуале, како би се оно нашло и
користило без последица.
Проклетство скривеног блага наговештава се предсказивањем разних
појава или догађаја (представе животиња, деце, непознатих особа или бића
приликом потраге), а као вид опомене трагачима на последице које могу да
проистекну због његовог неправилног преузимања или, уопште, због трагања
за њим. Када се, међутим, по казивањима искусних трагача, испоштује тзв.
Хаидучки или златарски поступак (придржавање прописаних ритуала), то благо
се сматра чистим, добрим, и углавном може несметано да се користи.

Albert Einstein je jednom rekao: "Bez mijenjanja naših misli, nećemo biti u stanju riješiti probleme, koje smo istim tim mislima stvorili."



Ili kako kaže jedan naš kolega:Ko razume shvatiće

Odgovori
#2
Mit je jedno činjenica drugo.Treba se konkretno osvrnuti na ambijent tj teren oko sebe, i film vratiti unazad par stotina godina.I sve će se samo kazati. Misli ,tacno je treba menjati,prema kazivanju,a po meni realno, u suprotnom smeru kazaljke na satu.To jest u proslost.Uz pomoc ostalih rekvizita(karte,mape,detektori,raslje i td) Tek onda covek može ra upotpuni svoju ambiciju.
Odgovori
#3
Crni...napisao si predgovor jedne deebele knjige na tu temu...a sam sadrzaj ostaje da se tek procita , nauci i primeni...e tu nastaje jedan problem /  ZA SVE TO TREBA VREME A KO NEMA STRPLJENJA NEK PREDJE DA SKUPLJA POSTANSKE MARKICE ILI NESTO DRUGO JE OVO DEFINITIVNO NIJE HOBI ZA NJEGA.

P.S.  naveo si samo deo cele problematike a ostaje da se razradjuje sve ovo uz mnoge dopune.  Wink 8)
Odgovori
« Starije Teme | Novije Teme »


Skoči na Forum:


Korisnika pregleda ovu temu: 1 Gost(a)