28-02-2013, 12:26 PM
STANOJE STAMATOVIĆ GLAVAŠ
(Glibovac, 1763 — 25.02.1815)
Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće:
Triest sam druga onda imao,
A pošao sam gorom hoditi,
Po mračnoj gori četu voditi.
Sjaju se toke, zveče noževi,
Na njima gori čoja crvena,
Živim se okom ne da gledati ...
A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš:
Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!...
Al' opet na njoj da sam banio,
Ko bi se dugom puškom slavio,
Ko bi na drumu Turke čekao?
Ko l' ih po mračnom lugu sekao?
U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše S t a n o j e G l a v a š .
Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo.
Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom.
Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa.
Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!"
Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane.
Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu.
Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. —
Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti!
Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
TREĆA SAHRANA STANOJA GLAVAŠA
Selo Glibovac traži da slavni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka konačno počiva u zavičaju. Prilikom prve ekshumacije nađen ceo kostur i lobanja, koja je naknadno položena u grob
Skup povodom druge sahrane, 1902, i ovogodišnji parastos na istom mestu
SMEDEREVSKA PALANKA — Stanoje Stamatović Glavaš (1763—1815), koji će u istoriji ostati upamćen po tome što se titule vožda Prvog srpskog ustanka odrekao u korist svog pobratima i kuma, Đorđa Petrovića Karađorđa, uskoro će biti — po treći put — sahranjen. Iz sela Baničina, gde je ubijen i dva puta pokopan, njegovi posmrtni ostaci biće preneti u vojvodino rodno selo Glibovac. Oba mesta nalaze se u blizini Smederevske Palanke.
— Smatramo da je to naš dug prema ovom velikom čoveku, odnosno da je pravedno da konačno počiva u rodnom kraju — kaže Dragan Toić, predsednik Zavičajno-turističkog udruženja "Stanoje Glavaš" u Glibovcu. — S obzirom da je druga sahrana obavljena po blagoslovu mitropolita Inokentija i odobrenju ministra unutrašnjih dela, i mi nameravamo da se obratimo Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim nadležnim organima. Nadam se da će nas podržati, pa da započnemo pripreme za eshumaciju i prenos moštiju.
Prema "Knjizi o Glavašu" Predraga Cvetkovića, nalog za ubistvo srpskog junaka izdao je lično Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Stanoje Stamatović bio je jedan od retkih vojvoda koji je ostao u Srbiji, da sa narodom deli sudbinu pod novom turskom okupacijom. Pred kraj 1814. tajno se sastao sa knezom Milošem Obrenovićem u Palanci, ali nije pristao da on bude vođa Drugog ustanka, s obzirom da nikoga osim Karađorđa nije priznavao, što ga je, najverovatnije, i koštalo života.
Glavaš je ubijen 1815. na jednoj svadbi u Baničini, gde je kumovao. Dok je još bio na izdisaju, odrubljena mu je glava, pa su ga meštani obezglavljenog sahranili pod hrastom u čijoj je hladovini često odmarao. Njegovu glavu Turci su odneli u Beograd, gde je — po pašinoj zapovesti — nataknuta na kolac i istaknuta na Kalemegdanu. Kasnije, Stanojeva glava je doneta iz Beograda i sahranjena pored tela...
Za mnoge je još velika tajna šta je nađeno od posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Glavaša, prilikom njihovog prenosa u novu kamenu grobnicu, u crkvenom dvorištu, 26. maja 1902., u Baničini. Predrag Cvetković navodi da je, tada, sačinjen protokol u dva primerka: jedan je stavljen u grobnicu, a drugi predat Narodnoj biblioteci u Beogradu, na čuvanje.
Prema tom aktu, otkopavanje je počelo u sedam časova izjutra, u prisustvu opštinskih časnika i naroda. Kosti su otkopavane vrlo oprezno i odmah stavljane na nosila prekrivena ćilimom i srpskim platnom. Najpre je, na dubini od tačno 74 centimetra, desno od kovčega, nađena lobanja, a pola pedlja dublje zatečene su sve kosti — zdrave, osim desne ključne, koja je bila okrznuta puščanim zrnom... U grudnom košu nađena su dva puščana kuršuma, koja su poslata Narodnom muzeju u Beogradu. Kod novog grobnog mesta, kosti su prelivene vinom, prekrivene pokrovom i spuštene u grobnicu, koja je zastrta crnom čojom. Na kraju, spuštena je ploča-poklopnica, te zatrpana zemljom.
S obzirom na to da je grobnica bila uzidana i betonirana, očekuje se da će — i posle gotovo 200 godina od svirepog ubistva — prilikom ekshumacije, biti nađeno dovoljno posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Stamatovića Glavaša, kako bi bili preneti u Glibovac, u portu seoske crkve.
OTKUP Stanojevu glavu iz Beograda je donela njegova polusestra Stana — prva žena Hajduk Veljka — i do Baničine ju je skrivala u nedrima. Sahranjena je pored tela, pod jednom crepuljom... Stana je glavu od Turaka otkupila Glavaševim dukatima, koji su bili zakopani u blizini njegovog pčelinjaka — što je znala i Stanojeva udovica Mara, ali nije htela ništa da uzme, već je uputila Stanu. Neki izvori preciziraju kako su Turci pristali da prodaju glavu, pod uslovom da se napuni dukatima, a to su bile dve kese zlata.
Z. Golubović | 22. novembar 2010 | Večernje novosti
(Glibovac, 1763 — 25.02.1815)
Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće:
Triest sam druga onda imao,
A pošao sam gorom hoditi,
Po mračnoj gori četu voditi.
Sjaju se toke, zveče noževi,
Na njima gori čoja crvena,
Živim se okom ne da gledati ...
A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš:
Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!...
Al' opet na njoj da sam banio,
Ko bi se dugom puškom slavio,
Ko bi na drumu Turke čekao?
Ko l' ih po mračnom lugu sekao?
U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše S t a n o j e G l a v a š .
Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo.
Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom.
Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa.
Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!"
Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane.
Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu.
Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. —
Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti!
Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
TREĆA SAHRANA STANOJA GLAVAŠA
Selo Glibovac traži da slavni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka konačno počiva u zavičaju. Prilikom prve ekshumacije nađen ceo kostur i lobanja, koja je naknadno položena u grob
Skup povodom druge sahrane, 1902, i ovogodišnji parastos na istom mestu
SMEDEREVSKA PALANKA — Stanoje Stamatović Glavaš (1763—1815), koji će u istoriji ostati upamćen po tome što se titule vožda Prvog srpskog ustanka odrekao u korist svog pobratima i kuma, Đorđa Petrovića Karađorđa, uskoro će biti — po treći put — sahranjen. Iz sela Baničina, gde je ubijen i dva puta pokopan, njegovi posmrtni ostaci biće preneti u vojvodino rodno selo Glibovac. Oba mesta nalaze se u blizini Smederevske Palanke.
— Smatramo da je to naš dug prema ovom velikom čoveku, odnosno da je pravedno da konačno počiva u rodnom kraju — kaže Dragan Toić, predsednik Zavičajno-turističkog udruženja "Stanoje Glavaš" u Glibovcu. — S obzirom da je druga sahrana obavljena po blagoslovu mitropolita Inokentija i odobrenju ministra unutrašnjih dela, i mi nameravamo da se obratimo Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim nadležnim organima. Nadam se da će nas podržati, pa da započnemo pripreme za eshumaciju i prenos moštiju.
Prema "Knjizi o Glavašu" Predraga Cvetkovića, nalog za ubistvo srpskog junaka izdao je lično Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Stanoje Stamatović bio je jedan od retkih vojvoda koji je ostao u Srbiji, da sa narodom deli sudbinu pod novom turskom okupacijom. Pred kraj 1814. tajno se sastao sa knezom Milošem Obrenovićem u Palanci, ali nije pristao da on bude vođa Drugog ustanka, s obzirom da nikoga osim Karađorđa nije priznavao, što ga je, najverovatnije, i koštalo života.
Glavaš je ubijen 1815. na jednoj svadbi u Baničini, gde je kumovao. Dok je još bio na izdisaju, odrubljena mu je glava, pa su ga meštani obezglavljenog sahranili pod hrastom u čijoj je hladovini često odmarao. Njegovu glavu Turci su odneli u Beograd, gde je — po pašinoj zapovesti — nataknuta na kolac i istaknuta na Kalemegdanu. Kasnije, Stanojeva glava je doneta iz Beograda i sahranjena pored tela...
Za mnoge je još velika tajna šta je nađeno od posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Glavaša, prilikom njihovog prenosa u novu kamenu grobnicu, u crkvenom dvorištu, 26. maja 1902., u Baničini. Predrag Cvetković navodi da je, tada, sačinjen protokol u dva primerka: jedan je stavljen u grobnicu, a drugi predat Narodnoj biblioteci u Beogradu, na čuvanje.
Prema tom aktu, otkopavanje je počelo u sedam časova izjutra, u prisustvu opštinskih časnika i naroda. Kosti su otkopavane vrlo oprezno i odmah stavljane na nosila prekrivena ćilimom i srpskim platnom. Najpre je, na dubini od tačno 74 centimetra, desno od kovčega, nađena lobanja, a pola pedlja dublje zatečene su sve kosti — zdrave, osim desne ključne, koja je bila okrznuta puščanim zrnom... U grudnom košu nađena su dva puščana kuršuma, koja su poslata Narodnom muzeju u Beogradu. Kod novog grobnog mesta, kosti su prelivene vinom, prekrivene pokrovom i spuštene u grobnicu, koja je zastrta crnom čojom. Na kraju, spuštena je ploča-poklopnica, te zatrpana zemljom.
S obzirom na to da je grobnica bila uzidana i betonirana, očekuje se da će — i posle gotovo 200 godina od svirepog ubistva — prilikom ekshumacije, biti nađeno dovoljno posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Stamatovića Glavaša, kako bi bili preneti u Glibovac, u portu seoske crkve.
OTKUP Stanojevu glavu iz Beograda je donela njegova polusestra Stana — prva žena Hajduk Veljka — i do Baničine ju je skrivala u nedrima. Sahranjena je pored tela, pod jednom crepuljom... Stana je glavu od Turaka otkupila Glavaševim dukatima, koji su bili zakopani u blizini njegovog pčelinjaka — što je znala i Stanojeva udovica Mara, ali nije htela ništa da uzme, već je uputila Stanu. Neki izvori preciziraju kako su Turci pristali da prodaju glavu, pod uslovom da se napuni dukatima, a to su bile dve kese zlata.
Z. Golubović | 22. novembar 2010 | Večernje novosti