Forum skriveno blago - zakopano blago

Puni Oblik: III deo
Trenutno pregledate lite oblik foruma. Pogledajte puni oblik sa odgovarajućim oblikovanjima.

mucic2

Расков кад се ископа, ''излази бел као суза, чист као да си га рибао са рибаћу четку, без обзира какво је блато около''. Када се узима расков, не сме да се додирује голом руком, већ га треба узимати белим пешкиром или марамицом који су чисти, испеглани ''као дете кад окупаш и повијеш га у белу пелену''. У вину се расков окреће ''сад у једну, сад у другу страну''. Ако се стави на леђа он се окрене на стомак, и обрнуто, ако се стави на стомак, он се окрене на леђа.
  Много људи трага за расковом (''људи земљу копају да нађу тај расков''). По једном казивању, постоје нека места у југоисточној Србији где се зна да има магаза, али се наводно ''тражи тај расков'', јер се верује да је без њега немогуће ослободити благо из тих ризница. На неким местима не постоји сметња да се уђе у магазу. Човек може да уђе, да гледа, да претура, да се радује, али ако пожели да изађе, не може ни да мрдне (''кочи те нека сила, као неки зид те спречава''). Чим се остави било какав облик тог блага, одмах је могуће да се несметано изађе. Мисли се да у таквим ситуацијама само расков помаже. По казивању, подземни пролаз који води према граници, ризници Поп-Мартина, је познат. Али, кад се дође испред врата, ту се наиђе на мноштво полуга и катанаца и ''златар'' даље од тога не може да приђе: ''Исто те спречи нека сила, неки зид, не можеш да мрднеш напред''. За ту ризницу казују да је најбогатија у југоисточној Србији и да се тачно зна где је то место.
      Верује се да човек може да пронађе расков уз помоћ корњаче. Треба зазидати корњачино гнездо док она није ту. Око корњачиног гнезда се сплете пруће, направи се кош и загради се и на том месту се сачека, јер корњача не може на други начин да савлада препреку и отвори гнездо, сем да пронађе расковник. Корњача зна где може да га пронађе, узме га у уста, донесе и ''само додирне зазидано'', након чега се зид разруши.
  Такође се верује и да ''расковник деветокрил'' помаже нероткињама. Наиме, постоји и мушки и женски расковник, а плод му је у облику малог детета. Мушки расковник ''има и паченце и све'', и то жене које немају децу носе за појасом (''у тканице''), ''потопе га у воду, па пију воду''.
  За неке од познатих личности верује се да су имали расковник. На пример, четнички војвода Коста Пећанац имао је, по казивањима, расковник усађен у длан и због тога могао је да отвори сваку браву.
  Расковник је често замишљан као мали човек (''кад изваде расковник, пупчић му везан за корен; и кад га откину, оно му капне крв од пупак''). Ова представа је општераспрострањена, а по казивачу из поменутог етно-филма расковник се замишљао као мали човек (''као палац велики'') који лежи у трави и ''сјаји као јаје од кокошке''.
  Верује се да се расковник може пронаћи у планини (''моја мати после ноћи тражила расков по планин; она је имала расковник, исто као детенце, има и косицу на главу; то је као мала луткица'').
  Такође, верује се и да свако закопано злато поседује свој ''куран''. То је начин, тј. информација, на који може да се узме и да се скину чини са њега, да би могло да се користи. Мисли се да постоје људи ''који знају да уклоне проклетију злата''.
  Као што је већ речено, информација о проналажењу злата може се, по веровању, добити и у сновима. Тако се у сну једној жени (''мајка Новке Бошкове'') јавило да треба да однесе окрвављену мушку детињу кошуљицу на место где јој је ''казато'' да се налази злато. Она није пристала на то и касније је то дете умрло, запалила му се кошуљица поред ватре и од опекотина је дете умрло.
    Распони златарске митологије. Чувени град Есверлин. По казивању, ''златари'' су пронашли и уз помоћ ''неког владике'' превели прастари запис у којем се говори о томе да је ''град Есверлин'' (данашњи Сврљиг) био највећи град у Србији. Због тога су ту и боравили цар Костадин (Константин) и царица Јелена, а успомену на њих чувају многа света места и записи: ''Има три цркве у Нишевац, црква цара Костадина у Манојлицу, црква цара Костадина у Сврљиг''. По А. Младеновићу,  град Есверлин се помиње у списима које је он лично нашао. Он помиње и цифру ''од 500 до 600.000 становника'', колико је тадашњи град Сврљиг (''Есверлин'') имао (као што стоји ''у тим старим записима''). По казивачу, ''то су записи  које смо нашли у неке књиге, у Нишевац-куле, у неку пећину, то су књиге на воштано платно, то нам превео један владика''. По веровању, у Нишевцу (''Нишевац-куле'') налазила се ковница цара Костадина (''и сад стоје ту казани и наковањ''). У овој књизи (тј. записима) се, по казивању, помиње и језеро које је, у сврљишкој области, постојало у време цара Костадина, а о чему сведоче и многобројне алке за бродове које се данас могу пронаћи у овом крају, на разним местима. У истом спису (који има ''око двадесетак страница'') помињу се и три магазе (цара Костадина).
  Технички уређаји. О свом ''занимању'' сами ''златари'' кажу како је ''златарство скуп спорт''. Овде се пре свега мисли на мноштво техничких уређаја којима се ''златари'' користе како би открили злато. Међу овим уређајима налазе се ''амерички ласери'' и ''дубински апарати''. По једној причи, помоћу ових апарата неки официр је ''у Драјинско'', на месту званом ''Мачја глава'', пронашао ''жућкасто стење'', за које се касније испоставило да је 60-процентна златна руда. Ово је установљено на Институту у Бору, а по сведочењу једног ''златара'', борски инжењери који су радили у околини Куршумлије рекли су да ће у Куршумлији бити најбогатији рудник злата на свету.
  Знаци. Сврљишки ''златари'' верују да су они који су закопали злато истовремено остављали и знаке, како би, уколико преживе и врате се, знали где да га нађу. Мисли се да је ретко ко оставио злато код самог знака, знак је само оријентир. Ових знакова, по речима ''златара'', у сврљишком крају има заиста много и разноврсног су карактера, али најчешће ипак представљају животиње. На пример, код перишког Пандирала уклесана је риба у камену, а постоји, исто тако, и предање о три орла који кодирају поруку о месту где се налази баснословно благо Поп-Маринка (Мартина) .
  Мапе. У жељи да се домогну злата, ''златари'' такође трагају и за мапама (плановима) на којима је уцртано где се благо налази. Посебно су познате тзв. ''мапе Поп-Маринка''; по једном предању, три ознаке МПМ се налазе код три фигуре орла, које су распоређене у сврљишком крају. Мисли се да се највише мапа налази код Бугара, јер ''кад су Турци одступали Бугари су им одузимали све папире''. Ове мапе, међутим, није једноставно протумачити, јер у плановима су често замењене стране света. Наиме, они који су остављали злато и исцртавали, тј. исписивали мапе, рачунали су да до тих мапа може да дође и неко други, и због тога су, на пример, уместо ''западно'' писали ''источно''.
    Дешифровање података. Такође, постојали су и други начини да се ове мапе учине недоступним ''непосвећенима''. По једној причи, неки Бугарин је дао једном човеку из Влахова ''оригинал план на кожици'', на којем је све било написано иглом, и ''кад се кожица развуче све читаш на њу шта пише, а кад се састави не види се ништа''. Иначе, на тој мапи су мере изражене у ''турским појасима'' (''на ону кожицу пише 34 турска појаса западно, па северно''). По речима казивача ''златара'', имали су великих проблема (''пет година смо се млатили да уклопимо податке'') јер нису могли да одреде дужину ''турског појаса'' и пронађу злато у атару сврљишког села Ђуринац (''тражи се крушка; испод крушку има столовни камен, и то се помиње у план,  камен бел, као јаје изнад земљу''). У овом плану су замењене стране света, како би се трагачи збунили. Касније је на том истом месту (''место Тескало у село Ђуринац'') човек изорао црну куглу. После је причао како је кугла била изузетно тешка. Ударао је куглу секирчетом, али ништа није постигао. Тек је са пијуком успео да разбије куглу. А унутра је било 6,5 килограма дуката. Кугла је била толико жилава јер је направљена од скуваних биволских рогова; то поцрни и не може да се поломи ни за живу главу. Тај човек, који је, по казивачу, пронашао црну куглу, ускоро је купио кућу и накуповао машине, обогатио се. Ово је само једна од многих прича које се у сврљишком крају могу чути о људима што су се обогатили.
    Слична веровања о злату распрострањена су у целој источној Србији, као и на читавом истоку српског етничког простора. Као пример наводимо веровања Карашеваца, настањених у румунском Банату .