Хајдук је турска реч и значи „одметник“, „отпадник“, „разбојник“. Хајдучки покрет се назива хајдучијом или хајдуковањем.
По турском освајању Смедерева 1459. Србија је нестала са историјске позорнице као држава и није постојала готово пет векова. Српски народ је остао да живи у неколико различитих држава тог доба. У вековима робовања под Турцима, без своје државе и владара, народ је изложен на милост и немилост освајача. Као једини вид отпора јављају се групе „одметника“ које крстаре по горама и густим шумама српских земаља. У долине и на путеве силазе лети – да би опљачкали богате трговце, углавном Турке, и зими – да би се склонили и презимили код својих кућа или код људи који су их скривали и помагали им (јатаци). Празник Ђурђевдан, у пролеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме.
Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и при том био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду при том се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.
Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем се челу налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одело, а најчешће је биран због своје старости или способности. Хајдучке чете је углавном сачињавало од десет до двадесет људи, мада је било и случајева да се око неког харамбаше окупи и шездесетак, па чак и неколико стотина „разбојника“. Каравани турских трговаца су на пут кроз Србију кретали уз посебан опрез и са великим обезбеђењем управо због хајдука. Иако се неретко дешавало да и Срби трпе штету, па и да пострадају од хајдука, они су ипак доживљавани ако не увек као заштитници, често управо као јунаци и браниоци народне части. Спеване су им многобројне песме, које су се тајно певале по селима уз гусле (јер је то било забрањено). Казне и за хајдуке и за јатаке биле су веома сурове. Ухваћени хајдуци и јатаци би били мучени, живи набијани на колац. Ипак, хајдуковање није престајало током целе турске владавине.
И међу Србима у Аустроугарској царевини, као и у Млетачкој републици, била је раширена хајдучија, али у нешто другачијем виду – као „ускакање“ на турску територију.
Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804-1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.
У народним песмама остала су сачувана имена хајдука: Старине Новака са Романије, његовог сина Грујице, историји непознатог Старца Вујадина и Малог Радојице. Бајо Пивљанин је познати хајдук и ускок из XVII века, док су из времена Прво устанка познати Вељко Петровић (Хајдук Вељко), Станоје Главаш и остали. Многе народне песме певају о подвизима и јунаштву ускока Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многих других.
Познати хајдуци
Хајдук Вељко, Станоје Главаш, Јово Станисављевић Чаруга, Пера Тунгуз, Карађорђе Петровић, Зека Буљубаша, Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар…
Ево има четр’ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!
Hajdučija je društveno - ekonomska pojava koja se manifestuje u raznim oblicima. U
vreme vekovnog otomanskog ropstva imala je oslobodilački karakter, kasnije se kombinuje
sa socijalnim buntom, nacionalnim otporom, drumskim razbojništvom i pljačkaškom
privredom. Tokom XIX veka, u doba razvoja kapitalizma, građanskog društva i države,
hajdučija se svodi na socijalni otpor grupa i pojedinaca. Ona je često i izraz nezadovoljstva
naroda protiv organa državne vlasti. Nesigurno političko stanje, nedostatak lične i imovinske
sigurnosti, sužavanje a zatim likvidiranje seoske i knežinske samouprave, velike poreske
obaveze, bile su osnova za hajdučiju. Protest protiv društveno - ekonomskog poretka “podizat
je iz silava”. Pojedinci su s puškom u ruci odlazili u šume da “dele pravdu”. U hajduke su se
odmetali ljudi raznih profesija, iz različitih socijalnih grupa i slojeva, svi oni “koje je
građansko društvo izbacilo iz koloseka života”. Mnogi ljudi išli su u šume kako bi pobegli od
sankcija za učinjeno krivično delo. Najzad, i uski politički interesi i sebični lični razlozi,
“partajizam”, rukovodili su pojedince da se odmeću u goru.
Geografski uslovi u užičkom kraju, retka naseljenost, razbacana sela među brda i
povijarce, šumovit teren bez puteva, blizina granice, podesni su bili za hajdučiju, kao i za
jatakovanje. “Vrletna mestnost olakšava hajducima da mogu i po više godina da se održe u
hajdučiji i da ih vlast ne uhvati.”
I mentalitet ljudi, formiran u uslovima patrijarhalnog života, objašnjava ovu socijalnu
pojavu. “Još dugo posle oslobođenja, kaže Jovan Cvijić, Starovlašani su bežali u šume i
odmetali se u hajduke zbog nepravde. Izgleda da u starovlaškim osobinama ima više impulsa,
više temperamenta, nego u mnogim dinarskim krajevima.” Slično misli i Milan Đ. Milićević,
koje je, početkom šezdesetih godina prošlog veka
boravio u Užicu i na Zlatiboru; “Ne može čovek da
pojmi onu lakost s kojom se ovde odmeću u hajduke.
Ako se ko hoće da osveti kome, on se odmeće u hajduke;
ako se boji da mu starešina naloži kakvu policajnu
kaštigu, on beži u hajduke; ako se prosi devojka, pa neće
ona, ili joj rod neda, beži u hajduke, pa otmi i nju i
prebegni u Bosnu, te se s njom venčaj, gde tako ...”
Sklonost Užičana za odmetništvom zapazio je sredinom
XIX veka i Stojan Obradović, član Okružnog suda u
Užicu: “Najveći su im poroci što rado u ajduke
odbegavaju, no kao hajduci tvrd i postojan predelni svoj
karakter zadržavaju. Ajdukovanje oni smatraju za
najveće junaštvo, upravljajući se obično po starim
pesmama proslavljeni ajduka, pa zato i bivaju gordi i
drže za nedostojno svoga junaštva napadati svakoga,
osobito sirotinju.”
Još u vreme prvog srpskog ustanka počinje
hajdučija u užičkoj i delovima granične sokolske nahije.
Karađorđev vojvoda Kara - Marko Vasić, zajedno sa
pisarem Nićiforom Ninkovićem, uhvatio je nedaleko do
Drine tada poznatog odmetnika Cavorinu. Petronije Šišo likvidirao je u užičkoj Crnoj Gori hajduke koji su bili “strah i trepet” Jezdimira i Božu
Đokovića. Mijailo Radović, zlatiborski vojvoda, prima Karađorđevo naređenje iz Topole da
pooštri mere predostrožnosti zbog pojave “Šumski ljudi”, nekoga Radojice i Vidoja iz
Gorobilja. Hajdučija onemogućava vlast u organizovanju uprave u oslobođenim krajevima. O
tome je je bilo govora na sastanku užičkih vojvoda: Stanoja Starovlaškog, Petronija Šiša,
Nikole Karamarkovića i Mijaila Radovića. Odlučeno je da se protiv hajduka preduzmu
najstrožije mere.
U oslobođenoj Srbiji kneza Miloša nastavlja se hajdučija u okolini Užica. Nisu
poznati motivi odmetanja ljudi u šume. Može se sa sigurnošću tvrditi da se pojedinci ne mire
sa režimom, a bilo je i lica koja su u hajdučiji videli sredstvo za pljačku i mogućnost osvete.
Godine 1817. knez Miloš javlja Vasi Popoviću, starešini požeške nahije, da odmah krene u
užički kraj kako bi zajedno sa Jovanom Mićićem i Jovanom Mitrovićem - Demirom pomogao
da se “ajdučija istrebljuje”. Rujanski serdar nezadovoljan merama koje je preduzeo knez
Nikola Novaković, samouvereno šalje izveštaj iz Rače knezu Milošu: “Ja bi smio,
Gospodaru, svoj vrat položiti, da bi ajduke ja povato, ili pobijo.”
Na teritoriji planinsih sela, između Užica i Drine, hajdukovao je i Vučić Kurlaga,
rodom iz Stapara, raniji pogranični buljubaša. Osetio je socijalnu nepravdu vlasti, rešio da se
odmetne u šumu i da se bori za pravdu. Knez sokolske nahije Sredoje Arsenijević mobiliše
kmetove i narod, organizuje potere za Kurlagom i nekim hajdukom Ristićem 1824. godine.
Vučić Kurlaga predao se “na veru” Pavlu Štulu. Knez Miloš ga je pomilovao, a zatim je
Kurlaga stupio u pandursku službu.
I sledećih godina nastavljena je, iako bezuspešno, akcija čišćenja odmetnika u užičkoj
nahiji. Kneževi i kmetovi sve više mobilišu narod, pandure, graničare. Uz pomoć jataka,
njihove zamke vešto izbegavaju Milovan Krstić, Ljubisav Tatić, Lazar Crvenčić, Đoko
Milivojević i drugi hajduci. Štaviše, jedno vreme, do 1839. godine, oni ugrožavaju
saobraćajnicu od Višegrada, preko Šarganskog prevoja za Užice. Nisu bili pošteđeni ni srpski
putnici ni turski trgovci. Sa ovom odmetničkom družinom bio je povezan i kaluđer Nikodim
iz manastira Rače, rodom iz Đurovine u Morači. Prema izveštaju policijske vlasti, on je
“bradu obrijao, a obrve promenio”. Račanski monah je u šumi, zajedno sa drugovima
napadao imućnije seljake, a zasedu su postavljali i igumanu manastira Rače i kapetanu Gaju
Vilotijeviću - Partiću.
S proleća 1842. godine pronela se vest u okrugu užičkom da su se odmetnuli u
hajduke braća Jelisavčići iz Zaovina Pavle i Stefan, kao i njihov otac Radovan, buljubaša
granične karaule u Perućcu na Drini. Oni su se kretali poznatim i utrtim hajdučkim stazama,
od Zaovina, Mokre Gore i Kremana do Bioske, Stapara, Volujca i Kadinjače. Imali su dobru
obaveštajnu službu u selima, a i pojedini kmetovi su bili u vezi sa ovim odmetnicima.
Hajduci Jelisavčići napadaju predstavnike policijske vlasti, u Mokrogorskoj carinarnici ubili
su Nastasa Cincara i opljačkali robu užičkih trgovaca. Ispred potera prebacivali su se iz sela
u selo, “varakaju se kojekuda”; preko meštana poručuju vlastima da se “biti hoćedu”, sa
onima koji “njima pristupe”.
Posle dolaska na vlast Ustavobranitelja 1842. godine, dinastički obračuni i smena
uprave slabili su akciju policije protiv hajduka. U šumu su se odmetnuli sa braćom
Jelisavčićima Sima Maksimović, Teodosije Marinković-Birdan, Borisav Stamenić, Timotije
Kojadinović, Milovan Dragutinović i drugi. Težište odmetništva bilo je u selima na
ograncima Tare i Povlena. Okružni načelnik u Užicu Miljco Trifunović tokom 1844. godine
odlazi više puta u srez račanski i zajedno sa sreskim starešinom Nešom Đorđeviđem rukovodi
poterama za hajducima.
Iz izveštaja Sreskog načelstva iz Rogačice, 12. maja 1848. godine, saznaje se da su se
predali vlastima hajduci Pavle i Stefan Jelisavčić. Tom prilikom dali su obeđanje da će
“miroviti i živeti”. Međutim, ova “predaja” bila je taktičke prirode, alarmantna vest iz
Zaovina. Ponovo su panduri krenuli za ovim “šumskim ljudima”. Stalno proganjani od vlasti,
Jelisavčići su preko Zlatibora i Lima pobegli u Crnu Goru, našli “pribežište” kod serdara
Nikole Cerovića. Posle amnestije, Pavle Jelisavčić je došao u Srbiju, živeo u Biosci i Užicu i
dočekao duboku starost
Na predlog užičkog Okružnog načelstva, 13. marta 1850. godine stupio je na snagu
“izvanredni zakon”. Policijske vlasti dobile su veća ovlašćenja, sa više odgovornosti, mogli
su i strožije kažnjavati sva lica koja se suprotstavljaju vlastima. S druge strane, veća
finansijska sredstva od poreza i prireza koriste se za raspisivanje ucena i dodeljivanje nagrade
građanima koji pomažu u likvidiranju hajduka. Jedna od mera za očuvanje reda i bezbednosti
jeste deportovanje hajdučkih i jatačkih familija. Raseljene su porodice: Periše Dovijanića iz
Cerove, Antonija Vukićevića iz Dajića, Milije Vakirevića iz Burađe, Sime Varničića iz
Dobroselice, Vasilija Đurića iz Zaovina itd. Međutim, i dalje je u užičkom kraju vladala lična
nesigurnost od hajduka. Ovu pojavu opravdava izveštaj okružnog načelnika od 15. februara
1860. godine: “U okrugu ovom nije moguće ajdukovanje konačno istrebiti; planinske vrleti,
suva granica i tromeđa bosanska, ercegovačka i arbanaška našu granicu dovata, prirodni su
sposob za ajdukovanje.”
U drugoj polovini XIX veka centar hajdučije prenosi se na Zlatibor, teren oko
Ivanjice, na čitavo područje oko Uvca i Lima. Pojedini odmetnici dolaze i do periferije Užica.
Zato je Milan Đ. Milićević rekao: “Hajduci će skoro u podne odnositi robu iz užičkih
dućana!” Sreski načelnik u Čajetini preti seljacima: “Ili ćete hajduke povatati, ili ću vas ja
raseliti.”
Upravnik carinarnice na Vasilinoj česmi uverava Ministarstvo finansija da su
policijske vlasti slabe za borbu sa hajducima i ukazuje na potrebu angažovanja narodne
vojske. Na kraju, skreće pažnju na veliku materijalnu štetu koju imaju carinski organi zbog
odmetanja ljudi u šume, posebno zbog razbojničkih prepada Lazara Gudurića iz Zbojštice,
Miloša Stojanovića, Jovana Čubrića, Alekse Vakirevića i Petra Dukića. U proleće 1862.
preduzeta je velika potera za hajducima na Zlatiboru. Okružni pisar Milan Rajković komandovao je narodnom vojskom, žandarmima i pandurima. Tom prilikom je uhvaćen
jedino hajduk Vukoman Šišaković iz Semegnjeva. Između policije i hajduka Alekse
Varničića, Stojana Barutdžića i Alekse i Ilije “Crnogoraca”, vodila se prava borba u podnožju
Tornika. “S jedne i s druge strane puklo je do 1.000 pušaka”.
Najveću hajdučku družinu imao je Marinko Raković. Pre odlaska u šumu, do 1861.
godine, on je radio “sa abadžijskom radnjom”. Nije se snašao u uslovima sve jačeg prodora
kapitalističke privrede. Uhvaćen u mreže zelenaškog kapitala, zapao je u sve veće dugove i
materijalno propao. Marinko Raković nije mogao da podnese taj ekonomski pad. Otišao je u
šumu “iz inata i prkosa”, da se sveti malograđanskoj sredini koja ga je odbacila i materijalno
upropastila. Zajedno sa drugovima, kao hajdučki harambaša, Raković se kretao najviše
između Čigote i Tornika, ispod Murtenice i pored granice, duž reke Uvca. Prema službenim
izveštajima policijske vlasti najčešće je napadao imućnije seljake, kmetove i trgovce. Krajem
maja 1863, odmetnici su zapalili Stanića kuću u Ljubanjama; godinu dana kasnije napali su iz
zasede Milovana Čarapića iz Preseke, a ubrzo su zapaljene i stočarske kolibe Spasoja
Krivokapića, kmeta sela Ravni. Obaveštajce i potajnike vlasti Raković je ucenjivao. Na
primer, Joksima Robu iz Vitlišta, ucenio je sa 100 dukata, Branka Dušmanića sa 500 dukata,
Aleksu Orlovića, trgovca iz Užica sa 300 dukata, Damjana Lazovića iz Ljubiša sa 50 dukata.
Okružni načelnik u Užicu Pavle Đelmaš organizovao je poteru za Marinkom
Rakovićem. Poteru su materijalno pomogli užički trgovci, koji su na zlatiborskim suvatima
imali veliki broj stoke. Čitav poduhvat brižljivo je pripremljen. Na zboru u Čajetini,
sprovedena je mobilizacija građana, naoružani su delovi narodne vojske drugoga poziva. U
proleće, 1864. godine panduri i graničari su ušli u trag hajduku Rakoviću u selu Ribnici.
Došlo je do sukoba, u kome je ubijen pandur Spirodon Udovičić. Nešto kasnije Marinko se
pojavio u Beloj Reci, “zadanio je “ u kolibi Boje Džambasa. Policijski obaveštajci Damjan
Lazović i Novak Lazović obavestili su o tome Tomu Kukanjca, starešinu seoske čete narodne
vojske, i Aleksu Smiljanića, kmeta sela Ljubiša. Ubrzo je potera stigla na lice mesta. Počela
je borba s hajducima, najpre prepucavanjem, a zatim jataganima. Tomo Kukanjac je “toliko
održan bio, da se sa hajdukom Jovanom Rupom /Marinkovim drugom/, u koštac uvatio.”
Posle toga, narodni vojnici “živo napadnu na arambašu Marinka i još dva ajduka, i tu ih posle
žestoke borbe svu trojicu pobiju”.
Pošto je likvidiran Marinko Raković, užički kraj je kratko vreme bio miran od
hajduka. Početkom 1865. godine stigle su u Užice vesti o odmetanju u šume u ariljskom i
moravičkom srezu. U isto vreme iz Bosne su prešli u okrug užički ranije odbegli hajduci:
Borisav Šišaković, Miloš Kuzelj i Janko Tošić. Izveli su nekoliko akcija u selu Semegnjevu,
pa opet prešli Uvac. Povodom toga, užičko Okružno načelstvo izdalo je naredbu sreskim
kapetanima da pažljivo motre na kretanje “mogućim zlikovaca”, a u slučaju da se pojave, da
“nastanu svim mogućim sredstvima da se povataju ili pobiju”. Posebnim kneževim rešenjem
proglašeno je vanredno stanje u graničnim srezovima okruga užičkog: zlatiborskom,
ariljskom i moravičkom, 27. maja 1866. godine. U isto vreme Ministarstvo unutrašnjih dela
dalo je direktivu podređenim organima na terenu da osnivaju potajne čete. Računalo se da će
one dejstvovati efikasnije u obračunu s hajducima.
U periodu od 1865. do 1872. godine hajdukovao je Nikola Jevđević, rodom iz
Dubrave kod Ivanjice. On se nije mirio sa policijskom samovoljom i zloupotrebama vlasti.
Neosnovano je osumnjičen da je sudelovao u krađi i paljevini. “Častoljublje njegovo bilo je
toliko, da je rešio da ne voli srpski narod, već da ga ubija.”
Ubrzo je Nikola Jevđević postao harambaša hajdučke čete koja je brojala i do
dvadeset hajduka. U njoj su, pored ostalih, bili: Zarija Marković iz Kruščice, Jelesije i Petar
Belčević iz Brusnika, Novica Milojević iz Bele Reke, brat Nikolin Blagoje, Jovan Dudlović
iz Sjeništa, Risto Pantović iz Mirosaljaca, Đoko Alempijević i Veselin Savić iz Visoke i
drugi. Ovi odmetnici krstare po celom okrugu užičkom, ali se najviše zadržavaju na
Zlatiboru, Javoru i Goliji pored granice. Lokalne vlasti se žale na ravnodušnost naroda prema
hajducima, na veliki broj jataka, na nesavesnost pandura i podmitljivost graničara. U narodu
se govorilo da je Nikola Jevđević čak bio i na daći u jednom selu ispod Javora. Tom prilikom
je sa narodom “pio i jeo”, a upućivao je zdravice i “nekim otmenijim licima”. Ravnodušnost
stanovnika prema hajducima zapaža i okružni načelnik Stanoje Simić, zato u aktu sreskim
kapetanima od 5.januara 1876. godine naređuje da se mogu “sašoravati kuće podozrivih ljudi,
onamo gde ih vlast opredeli”. Međutim, ova mera nije imala uspeha. “No, ako se baš i desi
kakv slučaj da se čija kuća saseli, opet se može pouzdano reći da to nije hajdučki jatak, već
neki siromašak.” Posle ubistva kmeta sela Ojkovice Dobrosava Đonovića, okružna vlast je
predložila, a Ministarstvo unutrašnjih dela usvojilo maja 1869. godine da se uceni Nikola
Jevđeveć. Ni to, međutim, nije pomoglo. Očigledno je da je “ovo zlo /hajdučija/ ukorenjeno u
samom narodu”, kako se konstatuje u jednom službenom izveštaju. Nije dokazano mišljenje
Okružnog načelstva u Užicu: “Hajduci su nekim davali novce da plate porezu, pa i neke
druge dugove, jednima su kupovali ovce, a drugima stoku za priplod, i svima gde god dođu
daju bakšiša i druge poklone, te stim zadobijaju prijateljstva i ljubav, a sa jatacima ili dele
plen, ili im sve daju, te ih to drži”.
Prvi socijalistički list u Srbiji Radenik donosi zanimljive vesti o hajdučkom harambaši
Nikoli Jevđeviću. Ističe se da su uzroci hajdučiji u okrugu užičkom siromaštvo, osveta, lične
svađe, veoma nizak nivo prosvete i kulture. Očigledno je, prema mišljenju dopisnika ovoga
lista, da se ova društvena pojava ne može iskoreniti policijskim merama. Neophodno je
unapređenje privrede, mateirjalnog blagostanja, povezivanje ovoga dela zapadne Srbije sa
razvijenijim sedištima zemlje, itd.
Hajdučka družina Nikole Jevđevića postaje sve smelija, posebno u srezu moravičkom.
Nemoćna da likvidira odmetništvo okružna vlast zahteva od Ministarstva unutrašnjih dela da
se u okrugu poveća broj pandura, da se izdvoje veća finansijska sredstva za ucene hajduka.
Tokom 1871. godine i Narodna skupština razmatra opštu političku situaciju u okrugu
užičkom. Potvrđene su ranije preduzete mere o sašoravanju sela u moravičkom i
zlatiborskom srezu. U prvi plan je ušlo raseljavanje sela Opaljenika i Prilika. Hajdučke glave
Nikole i Blagoja Jevđovića ucenjene su sa po 400 dukata, Mitra Milivojevića sa 300, a Zarije
Markovića, Ikodina Savića i Novice Milivojevića sa po 200 dukata.
Krajem 1871. godine počela je da
slabi hajdučka grupa Nikole Jevđevića.
Najpre je poginuo Mitar Milivojević u
“Bresnoj kosi” zatim je ubijen pod
dramatičnim okolnostima na Zlatiboru
Ikodin Savić. Sredinom decembra uhvaćen
je odmetnik Jovan Dudlović. Zarija
Marković i Novica Milivojević pobegli su
preko Uvca “u Tursku”. Međutim, granični
buljubaša obavestio je na vreme tursku
pograničnu stražu. Gonjeni hajkom,
hajduci Marković i Milivojević ponovo su
prešli u Srbiju, sklonili se u Murtenicu na
Zlatiboru, ali su tu uhvaćeni u mreže
policijskih zaseda. Poziv na predaju nisu
hteli da prihvate dok su imali “baruta i kremena”. Kada je potera “kidisala” i zapalila kolibu Tome Kovačevića u selu Seništima,
Zarija Marković i Novica Milivojević su odložili oružje.
Užičko Okružno načelstvo je obavešteno od strane “potajnika” da se u srezu
moravičkom skrivaju hajduci Nikola i Blagoje Jevđević. Vlasti su mobilisale narodnu vojsku
i prikupile sve sreske pandure. Hajduci su imali sklonište u pećini Rilovačkoj. Vođa udarne
grupe Mićo Drašković, ušao je u pećinu sa “nadeždom da će mu se hajduci doista predati”. Sa
njim je bio i pandur Svetislav Popović. “Harambaša Nikola Jevđević potegne iz pištolja,
obrani u glavu Milovana Petkovića, a ovaj se sa usta pećine otisne niz jedan krš, te se sav
izrazbija.” Prilikom proboja iz pećine kroz obruč potere ubijen je Blagoje Jevđević, a njegov
brat Nikola, iako lakše ranjen, uspeo je da pobegne. Međutim, krševit teren i dubok sneg
otežavali su mu kretanje preko ogranaka Javora. S krajnjim naporom ovaj hadjučki
harambaša prešao je granicu na Javoru i predahnuo kod kuće Miladina Basare. Potera ga je
bidno pratila. Ubrzo su žandarmi i panduri stigli na lice mesta. Posle kraće borbe, predao se
Nikola Jevđević.”Ovo se sve svršilo dok još Turci nisi bili došli, i onda su preveli /graničari/
Nikolu na našu stranu”, stoji u jednom aktu užičkog Okružnog načelstva.
Suđenje hajduku Nikoli Jevđeviću i drugovima počelo je pred Okružnim sudom u
Užicu sredinom juna 1872. godine i trajalo je nekoliko meseci. O njegovom toku i razmerama
ostavio je zanimljive podatke Miladin Radović, pekar i kafedžija: “On /Jevđević/ pokazao je
oko 300 ljudi da su mu bili jataci. I svi su ti ljudi doterani u Užice u aps. Nisu mogli svi da
stanu u zdanje apsane, nego su u vojničkom krugu razapeli šatore, pa su tu za neko vreme
bili, a čuvao ih je jedna bataljon pešadije. Mnogi optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju,
a 350 je bijeno po pedeset udaraca.” U broju osuđenih na telesne kazne Radović preteruje.
Mihailo Smiljanić, narodni poslanik, tvrdi da je na “batinjanje” osuđeno 90 lica.
U sudskoj istrazi Nikola Jevđević je priznao mnoga krivična dela. Ukazao je da su mu
jatakovali i neki ugledni domaćini, pa i narodni poslanici Periša Vukotić i Mića Kovačević.
Za Miću Kovačevića iz Dobroselice “pokaza da mu je pokašto kupovao i izdavao barut,
kremenje i drugo”. Sličan stav prema hajducima imao je i Luka Trebinjac, takođe raniji
narodni poslanik. Karakteristično je Jevđevićevo kazivanje o sreskim kapetanima. Priznaje da
su hajduci najviše strahovali od ariljskog kapetana Stojka, “samo što on neznađaše načina
kako da nas goni, a i kmetovi su ga mnogo lagai”. Po držanju moravičkog kapetana Živojina,
Jevđević je uveravao Okružni sud da je mogao hajdukovati “sto godina”.
Na osnovu presude okružnog suda Nikola Jevđević je osuđen na smrt zajedno sa
Jovanom Dudlovićem, Zarijom Markovićem i Novicom Milivojevićem. 27. jula 1872.
godine. Nikola Jevđević mirno je saslušao presudu. “Kad su ga zemaljski sudovi osudili na
smrt, svojim držanjem i svojom razboritošću uticao je na celu varoš Užice, na celu okolinu.”
Tokom 1878. i 1879. godine u užičkom okrugu deluju manje hajdučke grupe na čelu
sa Mićom Purijaševićem, Velisavom Drčelićem iz Bele Reke, Stevanom Elebakom, Milošem
Čvorkom i Milanom Šuljagićem - Šišakovićem iz Draglice. Pored lokalnog stanovništva, u
šume se odmeću i pojedine izbeglice iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. U raspisu
Okružnog načelstva sreskim kapetanima 1879. godine ukazuje se na nebudnost graničara, bez
većeg proveravanja “puštaju pod zaštitu naših zakona begunce iz Bosne”. Vlasti energičnim
merama, uz pomoć vojske, suzbijaju hajduke, međutim, sreski načelnici nemaju jedinstven
stav o ovom pitanju, naročito kad se radi o interniranju hajdučkih porodica, kao i o
sašoravanju sela.
Najpoznatiji hajduk u ovom periodu bio je Milan Šišaković. Pritisnut stalnim
poterama, ucenama, pretnjama o interniranju porodice, on se predao vlastima 9. avgusta
1878. godine, zajedno sa Stevanom Elebakom i Vojislavom Drčelićem. Odlukom prekog suda osuđen je na smrt. Ali Šišakoviću je pošlo za rukom da ponovo pobegne u šumu.
Hajdukovao je sve do 1880. godine u društvu sa Milanom Đurovićem i Petrom Despićem.
Posle formiranja političkih partija, radikalna opozicija je napala naprednjake zbog
neuspeha u borbi protiv hajdučije. U stvari je imala za cilj da demantuje vesti iz okruga
užičkog, koje je objavilo Videlo. Povodom napada hajduka na Nikolu Momčilovića nedaleko
od Užica, na Sarića osoju, dopisnik radikalne Samouprave doviknuo je naprednjacima: “Nije
vajde, gospodo, kriti zlo, no treba priznati, pa se postarati za lek protiv toga zla!”
Hajduci Jovan i Stanko Soldatović iz Lise kod Ivanjice unose nemir među
stanovništvo i zabrinjavaju užičko Okružno načelstvo. Zato je policijska vlast preduzela više
potera protiv ovih odmetnika. Njihove glave ucenjene su najpre sa 400, a zatim sa 1.000
dukata. Kuće Soldatovića u Lisi su zapaljene, a familije internirane u istočnu Srbiju.
U selu Dubravi u srezu moravičkom, policijske potere su se žestoko sukobile sa
družinom odmetnika Soldatovića 1887. godine. Hajduci su poteru “dočekali iz pušaka, te
ubili na mrtvo Lazara Milovića iz Dubrave, a Savu Nikolića iz istog mesta obranili”. Kasnije,
prilikom jedne potere, poginuo je Stanko Soldatović u selu Venčanima, okrug beogradski.
Nije dokazano tvrđenje naprednjačkog Videla prema kome je Jovan Soladtović ubio
naprednjački orjentisane ljude. Navodno, prilikom ubistva kmeta Kotraže, Soldatović je
zapretio seljacima da će svako ovako proći ko se “usudi da bude kmet naprednjački”.
Zahvaljujući potajnim četama, vlast je uspela da uhvati Jovana Soldatovića u proleće
1887. godine. Jula iste godine počelo je suđenje hajduku iz Lise pred Okružnim sudom u
Užicu. Prema pisanju lokalnog Zlatibora, ovaj događaj izazvao je veliko interesovanje u
javnosti. “Gomila seljaka iz nahija rudničke, čačanske i užičke, skupila se pred zdanjem
sudskim, a njima su prilazili i radoznali Užičani, varošani.” Izjava Jovana Soldatovića pred
većem Okružnog suda teško je optuživala policijski režim u Srbiji: “Imam možda hiljadu
jataka, a među njima, i činovnika, i popova, i svakojakih. No, nijedan od njih nije uhapšen.
Nužda me je doterala ovde...Bralović /sudski islednik/ misleći da dobije klasu, a oficiri još po
jednu zvezdicu, slomiše mi ruku, pa sam morao da kažem da su ovi ljudi /oni koji su
uhapšeni/ moji jataci. Ali sad ovde pred sudom izjavljujem, da to nije istina, a za dokaz da
sam mučen u istražnom zatvoru, evo moje ruke, koja je slomljena. Nijednoga jataka neću
kazati, a evo moje glave, pa radite što znate”.
U toku sudskog procesa svi navodni jataci najduka Jovana Soldatovića, njih dvadeset
dva, pušteni su na slobodu. Na taj način sud je potvrdio izjavu optuženika da se nijedan pravi
jatak ne nalazi pred sudom. Hajdučki harambaša Jovan Soldatović osuđen je na smrt.
Sahranjen je povrh Užica, na hajdučkom groblju.
Više od deset godina, od kraja 1877. do 1890. godine, hajdukuje u okrugu užičkom
Marinko Maksimović-Josovac, rodom iz sela Gostinice. Njegov buran život u šumi počinje
odmah posle završetka javorskog rata (1876-1878), kada ga je vlast oglasila za hajduka,
prekida se zatim hapšenjem 1878. godine, bežanjem iz užičkog zatvora, ponovnim robijanjem
1886. godine i novim odmetanjem. U hajdučkoj družini zajedno sa Josovcem bili su: Ivan
Đurić iz Cikota, Borisav i Tijosav Poznanović iz Gostinice, Milun Jovičić, Uroš Didanović,
Nedeljko Bošković, Čedo Gunjačić i Todor Varnica iz Dobroselice. Ova grupa hajduka
postaje sve smelija i bezobzirnija, napada imućnije ljude, ali ne štedi ni siromašne građane.
Njihove akcije počinju u okrugu užičkom, zatim se prenose i u valjevski i podrinski okrug.
Široka mreža jataka pružala je hajducima blagovremena obaveštenja o kretanju policijskih
potera.
U zvaničnim dokumentima samo se registruju razbojnički napadi hajduka Josovca.
Međutim, u narodnoj tradiciji preovlađuje mišljenje da je on pomogao sirotinju. “Na trgovce
nije nasrtao, govoreći kako oni od naroda kupuju mal i u narod pare unose”. Jednom prilikom, na Bukovima, Josovac je presreo Mijaila Maslovaru, trgovca iz Ivanjice. Uzeo mu
je samo 3 dukata. Slično je postupio i sa trgovcem Dučićem na Zlatiboru. Navodno, od njega
nije “ni pare uzeo”, samo ga je zamolio da iz Užica donese duvana i opanke. Nesumnjivo je
utvrđeno da su Josovac, braća Poznanović i drugi hajduci iz ove grupe napadali predstavnike
likalne vlasti. Tijosav Poznanović “zlostavlja” kmeta iz Kostojevića i ucenjuje Matu
Popovića, predsednika opštine u Skakavcima, a Borisav Poznanović je između 1. i 2. maja
1886. godine pljačkao Pavla Popovića, sveštenika u Dobrinji. “Pop se uplaši, pa punom
snagom jurne na jednog /hajduka/, počupa se s njim i obali ga. Druga dvojica pritrčaše,
razbiše popu glavu puškama i onoga izbaviše”.
Načelstvo okruga užižkog predožio je 4. marta 1887. godine da se hajduci Marinko
Josovac i braća Poznanovići ucene sa po 100 dukata. Na predlog Ministarstva unutrašnjih
dela, Državni savet stavio je na raspoaganje posebna finansijska sredstva za ucene. Ujedno je
skrenuta pažnja vlasti u Užicu da pronađe “sigurne ljude”, koji će “doći glave”hajducima.
Pritisnuta stalnim policijski poterama, Josovčeva odmetnička grupa trpela je gubitke. Maja
1887. godine ubijen je Tijosav Poznanović, a odmah zatim pohvatani su u srezu račanskom
hajduci Ivan Đurić i Milan Šujdović.
U toku 1887. i 1888. godine “gorski car” Marinko Josovac krstari u srezu
crnogorskom, na putu od Užica ka Valjevu, a povremeno prelazi na Zlatibor i u okrug
valjevski. Prema informacijama Videla, koja se moraju prihvatiti sa izvesnom rezervom,
Josovac najčešće napada naprednjake. Posle dolaska radikala na vlast početkom 1889.
godine, Male novine objavljuju zanimljiv prilog Nikole Protića, trgovca: “Razgovor sa
Marinkom Josovcem”. Navodno, Josovac osuđuje radikale zbog povećanja poreza,
policijskog terora i samovolje činovnika.
Iz izveštaja okružnog načelnika u Užicu Petra Dragovića vidi se da su u okrugu
osnovane vojne jedinice za borbu sa hajducima. Narodu je razdeljeno oružje iz državnih
magacina, a predsednici opština i seoski kmetovi su obavezani da organizuju potere. U selima su obezbeđeni poverljivi ljudi, koji su dobili zadatak da se kreću u okrugu “kao radi svojih
potreba”, a u stvari da prikupljaju podatke o hajdučkim bazama i njihovim jatacima. Ujedno
načelnik Dragović je objašnjavao pojavu odmetništva: “Što se pak u ovom okrugu mnoga zla
događaju, uzrok je taj, što u ovom okrugu od vajkada ima ajduka, pa je narod zbog toga jako
se iskrvario. Dalje, što je narod u ovom okrugu jako siromašan, jer za sada, oko 30.000 dinara
samog poreza i prireza za prošlu godinu imade neplaćeno. Dakle, zbog siromašnosti gotovo
je prinuđen da zla dela čini. U ovom okrugu ima dosta doseljenika iz Crne Gore, Bosne i
Hercegovine, mesta gde su naučili na takav život”, piše u aktu od 24. marta 1888. godine.
Odlučne mere vlasti sužavale su kretanje hajduka. Odredi narodne vojske i žandarma
ulaze u trag manjoj odmetničkoj grupi, koja se odvojila od Marinka Josovca. U selu Gostinici
pobijeni su hajduci Milun Jovičić, Uroš Didanović i “hajdučica Anka Vranić, u Volujcu je
“pao u ruke vlastima” Tole Ivanović, a jula 1888. godine uhvaćen je Borisav Poznanović u
kući Milana Stanića, u Kremnima. Posle toga, poginuo je i hajduk Todor Stanimirović u
Krivoj Reci.
Godine 1890. Marinko Josovac, zajedno sa Petronijem Vranićem i Dikom
Ivanovićem, prelazi na područje okruga valjevskog i šabačkog. Imao je smelosti da napadne
na Koceljevo, čiji je predsednik bio Janko Veselinović. Vlasti su sumnjale da su hajduke
prikrivali Milka Babović, žena sveštenika Mihaila Babovića, Petar Mićović iz Koceljeva i
Simeun Milenković iz Bresnice. U narodu se čak govorilo da je i Janko Veselinović održavao
veze sa hajducima.
Na dan 9. novembra 1890. godine u selu Planinici ispod Maljena je ubijen Marinko
Maksimović Josovac. Radikalne vlasti su smatrale za svoj veliki uspeh likvidiranje ovog
hajduka. S druge strane, liberali i naprednjaci uporno su tvrdili da su radikali imali vezu sa
hajducima. Srpska nezavisnost piše: “Poginuo je šumski car radikalski Marinko Josovac.
Razbojničko veličanstvo toga zlikovca i aremije, evo već peta godina, javlja se uvek po
saborima, pazarima, vašarima i po selima sa uzvikom: “Živeli radikali!”
Posle zavođenja ličnog režima kralja Aleksandra Obrenovića 1894. godine, hajdučija
se sve više povezuje sa političkim prilikama i partijskim borbama. I sve češće ubistva i
razbojništva objašnjavaju se ovom socijalnom pojavom. Dopisnik Socijal-demokrata iz Užica
konstatuje : “Današnja hajdučija je plod političkog stanja u Srbiji.... Tereti i nameti pritisli su
ovaj jadni narod. Najveći broj hajduka vlasti su oterale u šumu.” Naprednjaci tvrde na
zborovima da radikali podržavaju odmetništvo, a “mnogi se i sami u goru odmeću”. Nasuprot
tome, “radikali najozbiljnije prihvataju ovo tumačenje i trude se da naprednjake razlozima
ubede, kako su ove tvrdnje pogrešne”.
Posle pada radikalne vlade, od maja 1894. godine, ponovo se javlja hajdučija u
okolini Užica, najviše na Zlatiboru. To je povod da radikali zaoštre kritiku vlasti: “U okrugu
užičkom hajduci se šetaju, a okružni starešina ni mu kajeta, zato je udes hteo da ovaj
neutralni režim postavi za sreske i okružne starešine u okrugu užičkom sve same liberale, koji
misle da će svoju stranku pomoći u zadobijanju prevlasti u kabinetu, time ako puste da
hajduci švrljaju po okrugu.” Dalje, radikali tvrde da među hajducima ima i kmetova. Zato ne
treba nikoga da iznenađuje “da potera ne može hajducima u trag ući, da su hajduci usled
slabe energije vlasti vrlo slobodni.” Napad razbojnika na Mihaila Lijeskića u Drežniku,
“uglednog radikala u svojoj sredini”, sreski načelnik Svetolik Badnjevac, okvalifikovao je
kao “montiranu stvar”. Posle uviđaja na licu mesta, a policija je smatrala da je to razbojništvo
“udešeno” i da je Lijeskić u dosluhu s hajducima. Dugogodišnjeg poslanika sreza
zlatiborskog Mihaila Smiljanića osumnjičile su vlasti kao hajdučkog jataka. Zajedno sa sinom
Dragomirom lišen je slobode. Morao je u istražnom okružnom zatvoru da dokazuje nevinost.
Uhvaćeni hajduk u srezu račanskom Vasa Cincarin, pod pritiskom policije “označio jeradikalnog prvaka račanskog kraja Radisava Mitrovića za hajdučkog jataka. Međutim, istraga
nije mogla to da utvrdi, pa je Mitrović pušten na slobodu.
Krajem prošlog veka, hajduk Milan Brkić iz Papratišta, poslednji “veliki gorski
ajduk”, javlja se u selima oko Požege. On je otišao u šumu u jeku opštinskih izbora i političke
borbe za lokalnu vlast između radikala i liberala 1894. godine. Dvadeset dvogodišnji Milan
Brkić shvatio je da je opštinska vlast nosilac socijalne nepravde, pa je iskalio revolt prema
seoskom kmetu. Optužen je za pokušaj ubistva predstavnika vlasti i zatvoren u istražni zatvor
sreskog načelstva u Požegi. Brkić je uspeo da pobegne iz zatvora i da se odmetne u šumu.
Uskoro su mu se priključili hajduci: Ilija Pavlović iz Papratišta, Mitar Trifunović, Sima
Milinković iz Tometinog Polja, Vladisav Jovanović, Blagoje Jevtović iz Guglja i Dmitar
Kolar iz Donje Dobrinje. Članovi hajdučke družine Milana Brkića nisu birali žrtve. Napadali
su organe opštinske vlasti, imućnije seljake, trgovce, putnike i pojedine članove Liberalne
stranke. Pri tome su ispoljavali veliku brutalnost, koja je ponekad prelazila u sadizam. Veliki
je broj krivičnih dela ovih odmetnika. Sredinom juna u selu Papratištu opljačkan je Kosta
Milić. U Ljuticama je izvršeno razbojništvo u kući Vojka Timotijevića, koji je ucenjen sa 270
dukata. U proleće 1895. godine družina Milana Brkića napala je na kafanu u Duškovcima.
Tom prilikom ubijen je predsednik opštine Uroš Filipović. Sledeća hajdučka žrtva bio je
Joksim Joksimović iz Gorobilja. Zajendo sa drugovima, Milan Brkić je ubio Milana
Backovića, učitelja u Moravcima kod Ljiga. Zločin je pripremljen u Maljenu, u kući jataka
Vlajka Simovića iz Tometinog Polja i Matije Vukovića iz Ljutica. Prema nedokazanom
tvrđenju policije, organizatori ovog krivičnog dela bili su radikalni prvaci Ranko Tajsić iz
Dragačeva i Živko Maloparac iz Dobrinje. Novembra 1896. godine ubijen je kmet sela
Zdravčići Nedeljko Matijević kada se uveče vraćao kući iz opštinske sudnice. Mnogi su
smatrali da je to političko ubistvo, a vlasti su dale zvaničnu izjavu da je po sredi lična osveta.
Načelnik okruga užičkog Svetozar Magdalenić, “naprednjački subaša” dobio je puno
ovlašćenje od Ministarstva unutrašnjih dela da u borbi protiv hajduka angažuje sve
raspoložive snage, i policiju i regularne vojne jedinice. U maljenskim i dobriljskim selima
“vlasti ruše kuće, staje, kolibe”. “Narod ostaje bez krova po ciči zimi”. Žandarmi i potajnici
“brvana i šašovke cepaju, ćeramidu lupaju, a slamu i krovinu pale, te tako izgleda prava ratna
pustoš “. Počelo je i masovno deportovanje stanovništva sa Zlatibora i iz okoline Požege i
Užica u istočne krajeve Srbije. Primenom veoma oštrih sankcija na osnovu novoga Zakona o
hajdučiji, vlasti su uspele da likvidiraju hajduke. Među uhvaćenim odmetnicima našao se i
čuveni hajduk Milan Brkić, kome je uskoro počelo suđenje pred Okružnim sudom u Čačku.
Krajem XIX veka u okrugu užičkom nestaje hajdučije kao društvene pojave. Treba
istaći, međutim, da osnovni uzroci odmetništva nisu bili uklonjeni. Narod je i dalje bio
nezadovoljan, osećao je policijski pritisak i birokratsku samovolju činovnika. “Vlasti su
stajale prema narodu kao ugnjetači, a država poznata samo kao porezdžija”.
Последњих година 19. века, отпочело је српско четовање у Старој Србији и Македонији. Оно је представљало оружани одговор угроженог српског народа у Турској и одређеног броја људи из Краљевине Србије, на терор арнаутских качака, Бугарске егзархије и бугарских комитских чета. Чете су званични и полузванични кругови испраћали из Србије, или су се на терену формирале у циљу самоодбране. Тако је отпочела српска четничка акција или српско четовање, које је себи за циљ поставило одбрану угрожене српске националне посебности у Старој Србији и Македонији.
Повољна реакција становништва Старе Србије и Македоније на појаву, чешће на гласове о појави српских чета, навела је људе из патриотских кругова ондашње Србије да у делокругу својих могућности пруже помоћ новорођеном српском четовању. Прилично стихијско сабирање и наоружавање српских четника, и њихово оделито деловање на терену, убрзо је наметнуло потребу једне организације, која би, по узору на бугарске и грчке четничке, одн. андартске комитете, преузела на себе организовање четничке организације и команду над њом. Тако је, као последица потребе институционализације четовања, септембра 1903., настала Српска четничка организација. У Краљевини Србији њен задатак је био да прибира финансијска средства, људство и оружје како би акција била што успешнија. Организације у Старој Србији и Македонији, поред основне улоге стожера акције, имали су и улогу стварања српске парадржавне структуре, која би функционисала паралелно са турском административном структуром. Замишљена као логистичка подршка акцији, Организација је убрзо надрасла своју првобитну улогу претворивши се у институцију српског ослободилачког покрета у Турској.
Након неколико месеци изградње, у делокруг њених активности су ушли сви аспекти друштвеног живота већег дела Срба у Турској. Јула 1905. Министарство иностраних дела Краљевине Србије узима у своје руке све конце Организације, и тиме повећава изгледе на успех српског четовања. Период од јула 1905. до јула 1908. испуњен је борбом српских чета против банди арнаутских качака и бугарских чета Унутрашње македонске револуционарне организације, у циљу одбране Срба у Турској и њиховог увођења у Организацију. Револуционарна делатност Српске четничке организације, самим тим и српско четовање, обустављено је након Младотурског преврата јула 1908., и доношења устава у Турској. Хронолошки оквири овог рада одређени су, природно, годинама српског четовања у Турској.
Српска четничка акција, као борбени сегмент Српске четничке организације, ретко је у прошлом веку била предмет интересовања српских историчара. Идеолошка неугодност назива бораца српске револуционарне организације са почетка 20. века, за време трајања комунистичког режима у Југославији, увелико је утицала на такво стање ствари.
Македонски историчари, Драган Велков, Глигор Тодоровски и Љубен Лапе били су једини на простору бивше Југославије који су се посветили истраживању проблема везаних за српски четнички покрет. Иако су резултати до којих су дошли приликом истраживања потицали из српске архивске грађе, њихово тумачење покрета није отишло даље од партијских ставова о "великосрпском хегемонизму, и империјалистичким и асимилаторским насртајима српске буржоазије на вековни континуитет македонске националне свести".
Тек пре неколико година српски четнички покрет почео је да побуђује пажњу српских историчара. Истраживачки и приређивачки напори Љиљане Алексић Пејаковић, Животе Антића, Александра Драшковића, Јове Бајића, Мила Станића и Биљане Вучетић, бацили су више светла на српски четнички покрет са почетка 20. века, и учинили доступном архивску грађу која третира овај покрет, посредно или непосредно. Монографије Владимира Илића и Петра Пејчића посвећене четничком покрету, као и расправа Биљане Вучетић, одговориле су на бројна питања везана за српско четовање и истовремено дале импулс за даља истраживања. С обзиром на релативно скоро отварање теме српског четовања у нашој историографији, четнички покрет се у радовима наших историчара највећма посматрао као целина, па стога не треба да чуди што не постоји ниједан рад који се бави неким од посебних сегмената из историје српске револуционарног покрета у Турској. Војводе српског четничког покрета, изузев Косте Пећанца, до сада нису биле предмет научног истраживања, ни појединачно ни у целини. У редовима који следе покушали смо да одговоримо на нека важна питања везана за вођство војног аспекта српске организације.
Немоћ Порте да у својим европским провинцијама у потпуности спроведе у дело реформне мере прокламоване Гилханским хатишерифом 1839., Хатихумајумом 1856. и Уставом 1876., најбоље се огледала у положају хришћана у тим провинцијама. Локално муслиманско становништво је кроз цео 19. век најчешће посматрало хришћане у Турској као латентне побуњенике и покорену рају коју је на сваки начин требало обуздавати терором. Царске власти су са своје стране често остајале глуве на жалбе хришћана, приморавајући их чак да повлаче жалбе поднете због насиља, ако би превелики зулуми привукли пажњу сила на стање у Турској. Злочини над хришћанима у два европска вилајета Турске често нису уопште били процесуирани, а ако су били, нису доносили адекватне законске санкције починиоцима. Арнаутске банде качака несметано су пљачкале и уцењивале читаве области Косовског и Битољског вилајета, претећи властима побуном сваки пут када би било покренуто питање престанка толерисања херојске привреде. Власти у Косовском и Битољском вилајету, суочене са могућношћу арнаутске побуне, обично би растурање качака остављале неким будућим чиновницима.
Не налазећи заштите у институцијама система, хришћанима је одметање у планине и освета над насилницима понекад био једини могући начин очувања егзистенције. Дружине хришћанских хајдука јављале су се у Косовском и Битољском вилајету највише као директна последица несносног стања. Хајдучке дружине јављале су се кроз цео 19. век у појединим областима Старе Србије и Македоније, на планини Козјаку, у Поречу, у околини Прилепа и у Малешу. Лична освета је најчешће била мотив за одметање, а четовање дружине, поред чисто "економских" разлога, постављало је себи за циљ да осигура рејон свог четовања од качачких банди и локалних зулумћара. У тренуцима повољним за отпочињање борбе за ослобођење од Турака, као и у годинама пре, током и након српско-турских ратова 1876-1878, ово четовање добија на својој национално-ослободилачкој компоненти. Хајдучке дружине постају авангарда српских националних покрета, у историографији познатих као Кумановски устанак и Брсјачка буна.
Вође ових хајдучких дружина предмет су интересовања нашег рада управо због тога што се српско четовање које је организовано отпочело након 1903., наслањало на искуство, обичаје и праксу претходног хајдучког четовања. Неки од најпознатијих војвода српског покрета, као Мицко Крстић, Крста Ковачевић и Глигор Соколовић, своју каријеру отпочели су као хајдуци или хајдучке вође, чиме је веза између раније српске хајдучије и доцнијег четовања још значајнија.
Вођа хајдучке дружине у Македонији, источној Старој Србији и у Бугарској није носио титулу харамбаше, као што је то био случај са северним и западним српским крајевима. Он је у овим крајевима носио назив капетана-капудана или војводе. Ове две титуле наизменично се срећу у усменој традицији, али је титула војводе ипак била пријемчивија становништву и на крају преовладала у хајдучкој и четничкој номенклатури. Тако се Иља Марковић Малешевски, Илија Делија, Спира Големџијоски и Мицко Крстић обично називају војводама у традицији и историографији, иако неки од њих нису за живота ословљавани том титулом. С друге стране, када је отпочела српска четничка акција, неке војводе су саме себе називале капетанима, док је друге становништво именовало тим називом. Хајдучким војводом постајало се на два начина. Осветник који се обично истакне убиством познатог зулумћара, сам је у планини прикупљао дружину и постајао њен војвода, или би група одметника, одмах по повлачењу у гору, изабрала једног међу члановима за вођу. Ређе је барјактар или заставник, то јест у нужди заменик харамбаше (који је иначе био обавезан члан сваке чете), могао пристанком харамбаше да одели део чете и сам постане харамбаша, то јест војвода. Ауторитет хајдучког војводе био је неприкосновен. Дружина му је била заклета на верност, па су његова наређења морала бити прихватана без поговора. Он се старао о месту становања, о кретању и акцијама чете, о њеној исхрани и о оружју и муницији својих хајдука. Значајно је и то да је имао функцију судије у случају размирица у дружини. Све ове компетенције задржале су и прошириле доцније војводе Унутрашње македонске револуционарне организације - ВМРО-а и Српске четничке организације.
8)